U poslednjih godinu dana nasilje je prestalo da bude izuzetak. Prestalo je da se dešava na marginama društva i da se prepričava tiho, sa zadrškom. Izašlo je na ulice, u medije, u institucije i u svakodnevni govor. Postalo je deo javnog prostora, vidljivo, ponovljeno i sve češće opravdano. Ne od strane mladih, već od strane onih koji imaju moć da ga spreče.

Dok sam pratila razgovore na Forumu omladinske politike, bilo mi je jasno da se više ne suočavamo samo sa porastom nasilja, već sa njegovom normalizacijom. Sa trenutkom u kom nasilje više ne izaziva šok, već umor. I u kom se ćutanje predstavlja kao razumna, a ne kao opasna pozicija.

Tišina nije neutralna, nikada nije ni bila

Tišina nije neutralna, niti je ikada bila.

Ono što se promenilo u javnom prostoru nije samo količina nasilja, već odnos prema njemu. Institucije više ni ne glume zabrinutost. Nekada se barem održavao privid reakcije, davale su se izjave, izricale formalne osude i tražila objašnjenja. Danas vlada tišina. A ta tišina ima težinu. Ona poručuje da nasilje nad neistomišljenicima, naročito nad mladima, ne predstavlja problem koji zahteva odgovor. U tom kontekstu postaje jasno da ćutanje nije neutralno. Ono je izbor.

Izbor da se nasilje relativizuje. Da se objasni kao nužnost. Predstavi kao posledica provokacije. Da opravda politički cilj. I upravo zato je ćutanje danas opasnije od otvorene represije, jer represija barem ima lice. Ćutanje ima sistem.

U razgovorima koji su otvorili Forum postalo je jasno da se bezbednost mladih više ne može posmatrati samo kroz strategije i dokumente. Jer razlika između onoga što piše na papiru i onoga što se dešava u stvarnosti postala je prevelika. Bezbednost se u svakodnevnom životu mladih sve češće doživljava kao nešto što traje dok si tih, dok ne postavljaš pitanja i dok ne izlaziš iz okvira koji su ti namenjeni.

Zato Forum omladinske politike danas nije luksuz i još jedan u nizu događaja, već nužnost. Ne zato što nudi gotova rešenja, već zato što otvara prostor da se stvari nazovu pravim imenom. Bezbednost ne sme da se posmatra kao apstraktno pravo, već kao osnovni uslov života. Kao potreba bez koje ne možeš da se krećeš, govoriš, protestuješ, planiraš ili ostaneš.

Tema bezbednosti mladih ove godine nije izabrana slučajno. Izabrana je u trenutku u kom je postalo jasno da se bezbednost više ne podrazumeva. Istraživanje predstavljeno u publikaciji Krovne organizacije mladih „Bezbednosni kompas: stručna analiza bezbednosti mladih i nasilja nad mladima“ pokazuje koliko je jaz između normi i stvarnog iskustva mladih postao dubok i sistemski. Upravo zbog toga, ako se o bezbednosti ne govori sada, sutra će biti još tiše.

Bezbednost kao potreba, ne samo kao pravo

Već na početku Foruma omladinske politike postalo je jasno oko čega postoji saglasnost. Bezbednost jeste osnovno ljudsko pravo, zagarantovano Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, ali ta rečenica, koliko god bila važna, više nije dovoljna. Jer bezbednost nije samo pravna kategorija. Ona je potreba. To je bio jedan od ključnih zaključaka oko kog su se svi složili. Da bismo bilo šta drugo radili, da bismo govorili, jeli, kretali se gradom ili izašli na protest, moramo se osećati bezbedno. Bez tog osnovnog osećaja, sva druga prava ostaju teorija. Na papiru su zaštićena, u praksi nedostižna.

Upravo tu se otvara pitanje koje je obeležilo prvi panel.

Ko danas štiti pravo mladih na bezbednost?

I možda još važnije pitanje – da li se ono uopšte štiti?

U društveno političkom kontekstu u kom živimo, sigurnost je prestala da se podrazumeva. Ona je postala uslovna. Zavisi od toga gde stojiš, šta govoriš i da li si spreman da ćutiš. I u takvim okolnostima, kako je više puta istaknuto, ne postoji neutralna pozicija. Naša je odgovornost da izaberemo stranu: ili stojimo u zaštiti osnovnih ljudskih prava, ili prihvatamo da se ona nasiljem oduzimaju.

Jedan od najupečatljivijih uvida bio je paradoks vrednosti u kom živimo. Dočekujemo i grlimo ljude koji su u zatvoru jer znamo da su tamo protivpravno. Prepoznajemo nepravdu i solidarišemo se. Istovremeno, svađamo se sa policijom jer štiti batinaše, a ne bezbednost građana. Borimo se za trenutak u kom ćemo se radovati kada su kriminalci u zatvorima i u kom će biti normalno da policija radi posao u interesu svih, a ne selektivno.

Ovaj paradoks nije apstraktan. On ima konkretne posledice.

Kada država pomiluje nasilnike koji su studentkinji slomili vilicu, ona ne šalje poruku pomirenja. Šalje poruku podrške represiji. Poruku da je nasilje dozvoljeno ako je usmereno ka mladima koji protestuju i brane vrednosti u koje veruju. U tom smislu, ćutanje institucija nije izraz neutralnosti, već jasno opredeljenje. Opredeljenje ka kulturi koja opravdava nasilje. Tokom diskusije postalo je jasno da mladi danas od institucija više ne traže zaštitu u punom smislu te reči. Traže minimum.

Da ih ne povređuju.

Da ne okreću glavu.

Da ne budu saučesnici.

To nije zahtev slabog društva, već pokazatelj duboko narušenog institucionalnog poretka u kom je osnovna funkcija države izvrnuta. Šta govori o jednom društvu to što mladi od institucija traže samo da im ne nanose štetu?

Bezbednost mladih ne svodi se samo na fizičku sigurnost. Ona podrazumeva institucionalnu zaštitu, psihološku sigurnost i slobodu da govoriš bez straha od posledica po egzistenciju. I pravo na protest bez batina i pravo na mišljenje bez targetiranja. Kada toga nema, bezbednost prestaje da bude pravo i postaje pregovaračka kategorija.

Uprkos svemu tome, jedan od važnih zaključaka bio je i taj da mladi nisu obeshrabreni. Više od godinu dana ne odustaju u borbi za svoje ideale i to ne zato što veruju da je sistem pravedan, već zato što znaju da odustajanje ima dugoročnu cenu. I možda najvažnije. Naglašeno je da se borba ne vodi izvan institucija, već upravo kroz institucionalne mehanizme, jer na kraju ovog procesa mora ostati jasan trag: ko je bio na kojoj strani i ko treba da odgovara za ono što je učinio?

Godina iza nas, šta se promenilo za mlade

Kako je Forum odmicao, razgovori su se pomerali sa sistema, na ljude koji u tom sistemu pokušavaju da ostanu uspravni. Ne više kroz pitanje ko štiti, već kroz pitanje kako se izdržava. Kako se ostaje prisutan bez sagorevanja.

Kako se živi sa pritiskom koji ne prestaje.

Jedan od važnih uvida bio je da mladi ne mogu neprekidno da budu u stanju borbe. Ne mogu stalno da budu na ulicama, u blokadama i u protestima bez posledica. Umor i burnout nisu znak slabosti niti gubitka volje. Oni su očekivana reakcija na dugotrajni pritisak, na stalnu neizvesnost i na osećaj da se osnovna prava iznova moraju dokazivati.

U razgovorima se često vraćalo i pitanje zajedništva. Ne kao parola, već kao preduslov opstanka. Borba koja traje zahteva solidarnost, razumevanje granica i prostor za predah, jer bez toga, ni najjača motivacija ne može da izdrži. To su izgovarali i studenti i profesori, iz različitih pozicija, ali sa istim zaključkom.

Niko ne može sam. A i ne treba.

Ono što se kroz ove diskusije jasno videlo jeste da se slika mladih poslednjih godina ozbiljno promenila. Narativ o pasivnim i nezainteresovanim mladima više ne stoji. Mada ni taj mit nije nastao slučajno. Godinama je služio kao zgodno opravdanje za odsustvo odgovornosti: ako su mladi apatični, nema potrebe da ih slušamo, a ako ćute, nema potrebe da se sistem menja. Međutim, iskustvo poslednjih godina pokazuje suprotno. Mladi su postali svesni svojih prava ne kroz teoriju, već kroz praksu. Kroz izlazak na ulice. Kroz pritiske, targetiranja i pokušaje zastrašivanja. Kroz jasnu spoznaju da institucije često ne reaguju kada bi morale.

U tom kontekstu pominjani su i konkretni primeri koji su za mnoge bili prelomni. Lokalni izbori u Mionici, Negotinu i Sečnju pokazali su koliko daleko sistem može da ide kako bi sačuvao moć. Pravila su se savijala, granice su se pomerale, a poruka je bila jasna: cilj opravdava sredstvo. Cena tog sredstva, međutim, najčešće je padala na one koji su pokušavali da ukažu na nepravilnosti.

I pored svega toga, ostalo je upečatljivo da mladi nisu odustali. Jesu umorni, oprezni i svesni rizika, ali i dalje prisutni, ne iz inata niti iz romantizacije borbe, već iz osećaja odgovornosti prema sebi i prema drugima. Možda je upravo tu najveća promena u odnosu na prethodne godine. Mladi više ne čekaju dozvolu da bi govorili. Ne očekuju da ih neko pozove za sto. Oni već sede za tim stolom, čak i kada ih sa njega pokušavaju pomeriti. To nije optimizam bez pokrića, već trezvena odluka da se ne pristane na povlačenje kao opciju i da se borba razume kao proces sa pauzama i sa granicama, ali i sa jasnom svešću da se bez učešća ništa neće promeniti.

Nebezbedni u svakodnevnom životu

Kako su razgovori odmicali, bezbednost je prestajala da bude apstraktna tema i sve više se spuštala u svakodnevni život. U način na koji se krećeš gradom. U posao koji radiš. U rečenice koje odlučiš da izgovoriš ili prećutiš. U objavu koju napišeš ili izbrišeš pre nego što je neko vidi.

Postalo je jasno da postoje ljudi za koje nebezbednost nije povremeni incident, već trajno stanje. Novinari i novinarke koji su poslednjih godinu dana više puta bili izloženi napadima, pritiscima i pretnjama, uključujući i pretnje smrću. Ljudi koji rade posao od javnog interesa, ali ga rade pod stalnim rizikom. U tim pričama, autocenzura se nije pominjala kao izbor, već kao mehanizam preživljavanja. Kao način da sačuvaš glavu, posao i osnovnu egzistenciju.

Slična iskustva su na poslednjem panelu podelili i predstavnici LGBTQ+ zajednice, kao i oni koji se aktivno bave borbom protiv trgovine ljudima. Osećaj nebezbednosti ne počinje i ne završava se na ulici. On se nastavlja u medijima, u načinu izveštavanja koji je često pežorativan i neadekvatan, i preliva se na društvene mreže gde se nasilje dodatno normalizuje. Umesto jasne osude zločina iz mržnje, često sledi svaljivanje krivice na žrtvu i tako se formira negativno konotiran diskurs prema čitavim grupama ljudi, u kome nasilje dobija opravdanje, a žrtva gubi legitimitet.

U tim razgovorima je jasno izrečeno i nešto što se često prećutkuje. Institucije vrlo često ne veruju žrtvama. Ili još preciznije, da se ponašaju kao da im ne veruju. Prijave se ignorišu, odgovori izostaju, procesi traju unedogled. Posebno su pomenute institucije za suzbijanje digitalnog kriminala. Samo postojanje istih govori da je digitalno nasilje prepoznato kao ozbiljan problem. Međutim, iskustva onih koji su pokušali da potraže zaštitu pokazuju da formalno postojanje institucije ne znači i stvarnu dostupnost pravde.

Važno je bilo i to što se govorilo o nebezbednosti koja postoji čak i kada nisi direktna žrtva. Neovlašćeno objavljivanje fotografija, širenje privatnih podataka, konstantno targetiranje i nadzor. Sve to utiče na osećaj ličnog integriteta. Gubi se granica između privatnog i javnog, između onoga što jesi i onoga što se o tebi konstruiše u javnosti.

Da li želimo da naredne generacije uče da je strah „sigurna” strategija?

U takvom okruženju, sloboda govora se postepeno sužava. Formalno nije zabranjena, već se ljudi sami ukalupljuju u autocenzuru. Kao racionalan odgovor na izloženost napadima. Kao način da se smanji rizik. I upravo tu se lična iskustva najjasnije povezuju sa širim društvenim problemima. Nije reč o izolovanim slučajevima, već o obrascu u kome institucije ne reaguju, nasilje se relativizuje, a teret zaštite prebacuje na pojedince. Kada sistem ne funkcioniše, postoje 2 izbora: ljudi se ili povlače ili oslanjaju jedni na druge.

Upravo to se videlo i kroz ove razgovore, jer se taj odabir oslanjanja na druge provlačio kao jedna svetla tačka. Podrška zajednice. Solidarnost među onima koji su izloženi pritiscima ogleda se u aktivistima i aktivistkinjama koji istrajavaju iako često nemaju institucionalnu podršku, ali imaju jedni druge. Kako je na jednom panelu rečeno, veličanstveno je to što ljudi nastavljaju da se bore, čak i kada sistem zakaže.

I možda je baš to najtačniji opis svakodnevne nebezbednosti danas. Sistem često ne štiti, ali zajednica još uvek drži prostor otvorenim. I dok je tako, borba ima smisla.

Šta to znači za buduće generacije

Na kraju svih razgovora, posle sistemskih pitanja, ličnih iskustava i iscrpljenosti koja se više ne skriva, ostaje jedno pitanje koje se ne može zaobići: Šta sve ovo znači za one koji dolaze posle nas?

Za mene to pitanje nije teorijsko. Ne dolazi iz distance, već iz pozicije mlade osobe koja je završila Akademiju omladinske politike, koja je poslednjih godinu dana bila na ulicama i koja je imala priliku da iz prve ruke vidi kako izgleda borba za osnovna prava u društvu koje ih sve češće dovodi u pitanje. Iz pozicije nekoga ko stoji čvrsto, ali svesno. Ne zato što je bez straha, već zato što razume cenu povlačenja.

Odrastati u društvu u kojem se nasilje normalizuje znači učiti da je strah prihvatljivo stanje. Da je ćutanje racionalna strategija. Da sloboda izražavanja ima cenu i da se aktivizam ne toleriše, već sankcioniše. Takvo okruženje ne proizvodi stabilnost. Ono proizvodi povlačenje, autocenzuru i odlazak. I to nije problem pojedinca, već ozbiljan društveni gubitak.

Zato mladi koji misle da ih se ovo ne tiče, greše.Nasilje koje se danas relativizuje nad jednima sutra postaje mehanizam nad drugima, jer se granice ne pomeraju naglo, već postepeno, sve dok ne postane normalno da se prava brane umesto da se podrazumevaju.

Ali ono što je važno istaći jeste da ova generacija mladih ne pristaje na to!

Možda nemamo vetar u leđa i možda institucije često izostaju, ali postoji svest da se promena ne dešava sama od sebe. Postoji spremnost da se ostane prisutan, čak i kada je teško. Da se borba ne romantizuje, ali ni napušta.

I tu se krug zatvara. Forum omladinske politike nije ponudio iluziju brzih rešenja. Ponudio je prostor u kome se stvari imenuju, razumeju i povezuju. Prostor u kome je jasno rečeno da bezbednost nije privilegija, već osnovni uslov dostojanstvenog života.

Kao i svi mladi koji su tog dana bili tu, mogu da kažem sledeće: svesni smo u kakvom društvu živimo. Svesni smo prepreka i rizika. Ali stojimo čvrsto, sa obe noge na zemlji, okrenuti napred. Borbe se ne završavaju ovde. One se nastavljaju u zajednicama, na ulicama, u institucijama i u svakodnevnim izborima.

I spremni smo za njih!

 

Piše: Đurđa Simić, polaznica Akademije omladinske politike 9.0