Mišljenja o ovom Zakonu se razlikuju, pa tako dok neki hvale Zakon, drugi govore da on donosi “jeftinu radnu snagu”, “stvara prostor za zloupotrebu praktikanata”, “postavlja previše ograničenja za poslodavce”, a istina o ovom dokumentu je negde na sredini.  

Krajem avgusta 2025. godine ponovo je formirana Radna grupa za izradu Zakona o radnim praksama, nakon što je nacrt ovog dokumenta dve godine proveo zaboravljen na nečijem desktopu u nekom folderu ZORP_final_final2. Dve godine čekao je da dođe u skupštinsku proceduru, a pošto se to nije desilo, dočekao je da ga ponovo doradimo i opet o njemu raspravljamo, što je javnost tokom decembra aktivno i činila na društvenim mrežama, ali i na portalu e–konsultacije. 

Krovna organizacija mladih Srbije godinama zagovara izradu i usvajanje Zakona o radnim praksama sa jednim jasnim ciljem – ukidanje neplaćene radne prakse. Radna praksa ne može da se posmatra isključivo kao “prilika za učenje” već oblik rada koji mora da pokrije osnovne troškove života mladima. 

Pre nego što se osvrnemo na neke od komentara u vezi sa ovim dokumentom, važno je da izdvojimo podatke koji pokazuju zbog čega nam je važno da imamo Zakon koji definiše radnu praksu i prepoznaje obaveznu naknadu za obavljanje prakse: Svega 14% mladih u Srbiji u 2025. godini je bilo naplaćenoj radnoj praksi, što je za 4% niže nego 2024. godine. Sa druge strane,  60% mladih je odustalo od školovanja iz finansijskih razloga, dok je istiprocenat njih radio tokom školovanja puno ili delimično radno vreme, pokazujući da rad tokom školovanja više nije izuzetak nego pravilo.  

I kako onda da očekujemo da mlada osoba prihvati radnu praksu nakon ili tokom školovanja, koja zahteva od nje da bude nekad i puno radno vreme kod poslodavca, obavlja radne zadatke kako bi stekla veštine i iskutvo u svom zanimanju, a da za to nije adekvatno ili uopšte plaćena? 

Ne, ovaj zakon ne “izmišlja toplu vodu” 

Važno je da razumemo da se rasprava o radnim praksama u Srbiji ne odvija u izolaciji, budući da se poslednjih godina širom Evrope vodi intenzivna debata o neplaćenim ili slabo plaćenim praksama i njihovim društvenim troškovima, dok Evropski forum mladih (YFJ) aktivno vodi kampanju usmerenu ka Evropskom parlamentu za ukidanje neplaćene radne prakse za mlade. 

Ovaj kontekst može da nam pomogne da razumemo da Nacrt zakona o radnoj praksi u Srbiji ne nastaje kao izolovana ideja, već kao deo šireg društvenog dijaloga iz težnje da se reši postojeći problem i reguliše jedno sivo područje između obrazovanja i rada. 

Radna praksa u okviru ovog zakona jeste skup aktivnosti koje praktikant obavlja uz nadzor i podršku mentora, a u cilju sticanja veština i iskustva u određenom zanimanju, radi unapređenja njegove zapošljivosti.  

Sa druge strane, praksa u okviru studijskih programa, sistema dualnog obrazovanja, pripravničkog staža, u skladu sa ovim dokumentom nije radna praksa, pošto je deo obrazovnog procesa. 

Nismo svi na istoj startnoj liniji

Praktikanti su, u skladu sa ovim Nacrtom zakona, mladi od 15 do 30 godina i zbog toga smo čuli dosta zamerki oko jasno definisane starosne granice za praktikante, pa hajde da se osvrnemo i na to.  

Starosna granica u ovom slučaju sprečava zloupotrebu samog zakona jer bez jasnog ograničenja, radna praksa može da postane alat za rešavanje problema dugoročne nezaposlenosti. Što i dalje može da se desi, budući da je u zakonu naglašeno da lice starije od 30 godina može biti praktikant ukoliko u prethodnih 12 meseci pre zaključenja ugovora o radnoj praksi nije bilo radno angažovano. 

Mlada osoba koja izlazi iz sistema obrazovanja na tržište rada je u znatno nepovoljnijoj poziciji nego osoba sa 20 godina radnog iskustva koja je odlučila da promeni zanimanje. Suština radne prakse je prvi kontakt sa realnim radnim okruženjem, a ne univerzalni alat za karijerni reset.  

Radnu praksu zbog toga ne treba gledati kao programe prekvalifikacije i obrazovanja odraslih, iako ovaj zakon ne negira potrebu za drugim merama i javnim politikama koji unapređuju zapošljivost starijih društvenih kategorija. 

Dodatno, ako uzmemo u obzir i da su mladi višestruko marginalizovana društvena grupa, ukoliko je neka javna politika usmerena na ovu kategoriju, ne znači da automatski ugrožava i diskriminiše druge društvene grupe. 

Praktikanti nisu tu da kuvaju kafu i trče po burek 

Osim toga što Nacrt zakona prepoznaje radnu praksu, kao i ono šta radna praksa nije, definiše prava i obaveze praktikanata i poslodavaca, kao što su obavezno mentorstvo i izrada plana za obavljanje radne prakse. Kako sad ne biste morali da čitate ceo Nacrt zakona (ako to već niste uradili tokom javne rasprave), pokušaćemo praktično da dočaramo kako bi praksa na osnovu ovog dokumenta trebalo da izgleda. 

Kao praktikant_kinja, potpisuješ ugovor o radnoj praksi sa poslodavcem pre početka prakse. To nije radni odnos, ali ugovor jasno definiše koja su tvoja prava i obaveze, zanimanje u kojem obavljaš praksu, dužinu trajanja prakse (maksimalno 6 meseci), tvoje radno vreme i visinu naknade. Uz ugovor dobijaš i plan radne prakse, koji tačno objašnjava šta ćeš učiti, raditi i ko ti je mentor.

Tokom prakse obavljaš konkretne radne zadatke u okviru jednog zanimanja uz podršku mentora_ke, a u skladu sa svojim stečenim nivoom kvalifikacije i ne možeš poslodavcu biti zamena za zaposlenog, raditi prekovremeno, noću, praznicima, niti duže od 40 sati nedeljno. 

Na raspolaganju ti je mentor_ka koji ima minimum dve godine iskustva u tom zanimanju, zadužen da prati tvoj napredak, daje ti smernice i povratne informacije na tvoj rad. Mentor_ka u isto vreme može da prati najviše 3 praktikanta_kinje što osigurava kvalitet prakse i mogućnost da se osoba koja je zadužena da prati tvoj rad, tebi posveti. 

Tokom prakse imaš pravo na novčanu naknadu (o visini naknade ćemo pisati nešto kasnije), plaćeni godišnji odmor, penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i zdravstveno osiguranje (bez naknade za bolovanje). 

Praksu možeš prekinuti uz otkazni rok od najmanje 10 radnih dana, a ukoliko praksu obaviš do kraja, dobijaš potvrdu o obavljenoj radnoj praksi koja važikao dokaz radnog iskustva, navodi koje si poslove radio_la i koje si veštine stekao_la. 

Previše ograničenja za poslodavce ili konačno jasna pravila igre? 

Mnogi su isticali da ovaj zakon uvodi previše organičenja za poslodavce i da će biti teško primeniti ga u praksi. Ukoliko se bude u praksi dosledno primenjivao, ovaj Nacrt zakona uvodi vrlo jasna “pravila igre” kada je obavljanje radne prakse u pitanju, a u svrhu zaštite praktikanata i njihove pozicije. 

Poslodavac je dužan da unapred odredi zanimanja za koja organizuje praksu i izradi plan obavljanja radne prakse za svako zanimanje što predstavlja sastavni deo ugovora za praktikanta_kinju. Dakle, radna praksa se ne bi mogla odvijati u skladu sa tim šta god da zatreba tog dana. 

Kako bi se sprečila potencijalna zloupotreba ugovora o radnoj praksi, Zakon izričito zabranjuje da se isto lice više puta angažuje kao praktikant_kinja kod istog poslodavca ili za zanimanje za koje je već obavio_la radnu praksu, kao i da praktikant obavlja praksu kod poslodavca kod kog je već bio zaposlen. 

Nakon što praktikant_kinja završi program radne prakse, poslodavac ne može odmah nakon toga da primi novog praktikanta_kinju za isto zanimanje – mora da prođe period iste dužine kao prethodna praksa.  

Na ovaj način sprečava se da praksa postane rotirajuća zamena za stalno radno mesto (You spin me right ‘round stopped playing softly in the background). 

Ali izuzetak postoji! U slučaju da poslodavac zaposli praktikanta na određeno ili neodređeno vreme, nakon obavljene radne prakse, poslodavac ne mora da čeka i može odmah da primi novog praktikanta_kinju.  

Poslodavcu je dodatno zabranjeno da koristi praktikante kao zamenu za odsutne radnike i organizuje praksu na radnim mestima gde je proglašen višak zaposlenih u prethodna 3 meseca. Ko to prati? Inspekcija rada. 

Po završetku prakse poslodavac mora da izda potvrdu o obavljenoj radnoj praksi koja predstavlja dokaz stečenog radnog iskustva. 

Ono što dodatno ide u prilog jeste jasno definisana kaznena politika koja kontroliše pravila ove igre zvane radna praksa. 

Praktikanti se neće više plaćati u „prilikama za sticanje iskustva“, već u dinarima 

Najviše diskusije vodilo se o propisanoj naknadi za radnu praksu, što je i očekivano. Jedni strahuju da ovaj zakon uvodi jeftinu radnu snagu, dok se drugi brinu da li će poslodavci moći sebi da “priušte praktikante” zbog visokih naknada, poreza i doprinosa. 

Trenutni Nacrt zakona o radnoj praksi predviđa da naknada mora iznositi najmanje 60% osnovne zarade za iste ili slične poslove kod tog poslodavca, uvećanu za poreze i doprinose. Što znači da, ukoliko praktikant_kinja obavlja praksu na početnoj poziciji u IT industriji na primer, naknada koju dobija jeste 60% od visine zarade za iste ili slične poslove, ali sa druge strane ukoliko se praksa obavlja na poziciji gde je plata minimalac, mlada osoba će dobiti 60% od minimalca. 

Ovo je trenutno i poslednje rešenje visine naknade, a kom je prethodilo više različitih opcija. Tokom izrade prvog Zakona o radnoj praksi davne 2023. godine, KOMS je tražio da se procenat naknade izjednači sa procentom koji je u Zakonu o radu predviđen za pripravnike – 80%. Naš predlog, vidi se, nije usvojen. 

Sa druge strane, ni predlog da zakon prepozna visinu naknade kao minimalac takođe nije bio odgovarajuć za članove Radne grupe jer:

• Ako je mentor zaposlen na poziciji za koju prima minimalac, “nije fer prema mentoru da praktikanti primaju istu naknadu”. 

• Ako praktikanti obavljaju praksu na poziciji gde je prepoznata znatno viša plata, “nije fer da primaju samo minimalac”. 

 

Koliko god validan argument bio da “poslodavce košta plaćena praksa” zapitajte se koliko je tek skupo “neplaćeno sticanje radnog iskustva” i ko to sebi može da priušti. Ne morate ni da se zapitate, računica je laka! 

Ukoliko uzmemo u obzir da minimalna potrošačka korpa u avgustu 2025. godine u Srbiji iznosi oko 56.800 dinara, šestomesečna neplaćena radna praksa koštala bi praktikante minimalno 341.000 dinara. Ovi podaci jasno pokazuju da je neplaćena praksa  mehanizam koji favorizuje mlade sa porodičnom i finansijskom podrškom. 

I tako smo završili ovu 2025. godinu, a da se nismo usaglasili oko toga koliko praktikanti zaslužuju da budu plaćeni za svoj rad. Ono što smo se ipak usaglasili, jeste da praktikanti moraju biti plaćeni. 

Nacrt zakona o radnoj praksi u Srbiji ne rešava sve probleme koje sa sobom nose neplaćene i slabo plaćene prakse, ali po prvi put uvodi pravila tamo gde ih ranije nije bilo. On ne dostiže najviše standarde kojima težimo, ali predstavlja korak ka regulisanju jedne od mnogobrojnih sivih zona koje imamo. On na papiru jeste rigidan, ali ne može da utiče na kvalitet inspekcijskog nadzora u praksi i primenu definisanih kaznenih odredbi. 

Ključno pitanje zato nije da li je zakon savršen, već da li je bolji od sistema u kome je cena prvog radnog iskustva do sada u potpunosti padala na leđa mladih. 

 

Piše: Gordana Adamov, menadžerka programa KOMS