Autorka: Sandra Nikolić, specijalna pedagoškinja i psihoterapeutkinja pod supervizijom
Popravni domovi nisu dobra opcija za decu i mlade koji su “nevaspitani”, „bahati” i “školske siledžije”.
Ideja o novčanoj kazni za roditelje čija se deca “nevaspitano” ponašaju verovatno ima za cilj da istakne da je najveća odgovornost za ovakvo ponašanje dece i mladih upravo roditeljska. Kao specijalni pedagog i psihoterapeut pod supervizijom – slažem se. ALI, valjalo bi imati u vidu da će manjak novca u – iovako nepovoljnim uslovima življenja, doprineti podizanju tenzija u porodici. Dete koje se ponaša nasilno pokušava time da redukuje svoju tenziju (iako na pogrešan način), a ono što bi se ovom merom načinilo jeste upravo suprotno. Roditelji koji ne znaju adekvatan način za usmeravanje detetove energije, neće ga znati ni nakon što budu kažnjeni. Znaće da ne rade nešto kako treba, ali ne i šta treba da rade.
Iako intervencija Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja može uroditi plodom (na primer: Pojačan nadzor od strane organa starateljstva) – sve što radimo sa maloletnicima prilično zatrpava centre za socijalni rad. Naravno da se njihovo delanje podrazumeva pri neprihvatljivom ponašanju maloletnika, ali centri nemaju dovoljno raspoloživih kapaciteta. Važno je da odredimo intervenciju koja će moći da se sprovodi, a ne neku koja samo zvuči dobro.
Popravni domovi nisu dobra opcija za decu i mlade koji su “nevaspitani” i “bahati”, “školske siledžije”, i sl. Osnovnoškolci zakonski ne podležu ovoj vrsti intervencije, a srednješkolci treba da ih izbegavaju. Nažalost, popravni domovi su često početak začaranog kruga – kod većeg broja pojedinaca popravni domovi ne uspevaju da razviju socijalno prihvatljive oblike ponašanja te nakon njih sledi kratka “sloboda” a onda zatvor za maloletnike, pa zatvor za punoletne… U tom smislu, verujem da bismo samo trenutno olakšali školama koje najverovatnije ne bi nastavile obrazovanje konkretnog deteta (jer zavodi imaju drugačiju obrazovnu politiku) ili bar ne na svakodnevnom nivou. Za to dete ili mladu osobu nismo ništa uradili. A to znači ni za društvo!
Naglas primećujem da nigde među planiranim/predloženim intervencijama nije spomenut rad maloletnika sa specijalnim pedagozima. Srbija ima obučene stručnjake za ovo područje rada. Škole retko imaju specijalnog pedagoga kao člana stručnog tima, a usvajanjem tog predloga bi se sasvim sigurno smanjio broj učenika sa neprimerenim ponašanjem. Jedan stručnjak nije dovoljan za veliki broj učenika, ali je ovo preventivno dejstvo koje je pokazano kao najbolji metod zaštite.
Poznato je da deca i mladi uče više primerom nego rečima. Dakle, naša reakcija na njihovo ponašanje im takođe nešto poručuje. Nulta tolerancija bi trebalo da bude oblik društvenog reagovanja za svaki vid nasilja. Pri tom, nulta toleracija samo znači da ne ignorišemo ni jedan nasilni ispad, da pokušavamo da delujemo preventivno i odmah po nastaloj situaciji… a ne da ih „rešavamo” izolovanjem mladih i zatvaranjem u institucije.
Deca i mladi su mnogo podložniji promeni nego odrasli, ali im nedostaju stabilni modeli ponašanja kod odraslih na koje se ugledaju. Pozivam vas da reagujemo na nasilje i agresiju u svakodnevnim, realnim situacijam, i da se ne oslanjamo i ne čekamo policijske i pravosudne intervencije jer one često imaju mnogo veće i negativnije posledice.
Povodom:
http://www.blic.rs/vesti/drustvo/sarcevic-nedopustivo-nasilnicko-ponasanje-ucenika/n9ew185
http://novaborba.co.rs/srbija/nove-mere-bahate-djake-slacemo-i-u-popravne-domove