Nekoliko godina unazad, tema mentalnog zdravlja dobija sve više na značaju, posebno među mladima. Osim što o mentalnom zdravlju sve više međusobno razgovaramo, ova tema takođe dobija i sve više mesta u javnom prostoru. Do skoro to nije bio slučaj, a danas i sve češće opisujemo naše sopstveno i tuđe mentalno zdravlje kroz reči koje su uglavnom ranije koristili stručnjaci ili profesionalci. Zbog toga je važno zapitati se –  kako razgovaramo o temi o kojoj do skoro i nismo baš mnogo, a o kojoj i danas, mnogi smatraju, ne govorimo dovoljno često i otvoreno? Zašto su reči važne i kako one oblikuju naše mentalno zdravlje? 

 

Reči kao alat oblikovanja sveta 

Jezik ne samo da odražava stvarnost, već predstavlja i alat koji koristimo da bismo razumeli i gradili svet oko nas. Reči nam pomažu da razmenjujemo ideje, izražavamo misli i osećanja, i možda najvažnije, pomažu nam u konstrukciji sopstvenog identiteta. Samim tim, i snaga jezika leži u njegovoj sposobnosti da stvara značenja, utiče na percepciju i oblikuje društvene odnose. 

Reči koje koristimo mogu da nas motivišu i ohrabre, ali i povrede i diskriminišu. Jezik zapravo može oblikovati stereotipe, podstaći društvenu stigmu i voditi tako diskriminaciji. Na primer, kada za nekog kažemo da je “nenormalan” pravimo neopravdanu jasnu razliku između onih “normalnih” i drugih koji to nisu. Ovakva podela pretpostavlja da postoji nešto u svima nama što bi trebalo da je “normalno”, prirodno dato i samim tim poželjno. Kada od toga odstupimo, može se desiti ne samo da nas drugi stigmatizuju i odbacuju, već i da sami počenemo da stigmatizujemo sebe, uz urušavanje našeg mentalnog zdravlja.  

Zapravo, “normalno” ne predstavlja univerzalnu kategoriju i uvek ga koristimo u nekom okviru. Tako, kada u statistici koristimo reč “normalno” mislimo na ono što je najčešće ili prosečno, dok u društvenom i kulturnom kontekstu ova reč često nosi normativno značenje onoga što je društveno prihvaćeno ili očekivano.  

Na ovom društvenom nivou, „normalno“ često služi za postavljanje standarda koji mogu isključiti ili stigmatizovati one koji se ne uklapaju u očekivanja. Ovo je posebno štetno u domenu mentalnog zdravlja, gde je pitanje „šta je normalno?“ posebno složeno. Jedan od razloga ovoga jesu i same okosnice istorijski najzastupljenijeg modela shvatanja mentalnog zdravlja. U ovom, biomedicinskom modelu, komuniciramo kroz pojmove kao što su “mentalni poremećaji” koje postavljamo na osnovu – često istorijski i kulturološki promenljivih – kliničkih kriterijuma “patološkog”. Pa ipak, patologizacija često i sama po sebi vodi stigmatizaciji, a granica između normalnog i patološkog je često, uprkos načelno objektivnim kriterijuma, subjektivna i zavisi od konteksta. 

 

Šta onda reći? 

Univerzalno „normalno“ ne postoji. Svaka osoba je jedinstvena, sa sopstvenim iskustvima, vrednostima i osobinama. Pojam „normalnog“ može biti koristan za razumevanje prosečnih tendencija, ali ne bi trebalo da se koristi za nametanje rigidnih standarda ponašanja ili vrednosti. 

Zbog toga je umesto ovih reči, poželjnije koristiti reči poput “tipičnog” ili “uobičajenog”. Ovi izrazi omogućavaju bolje razumevanje raznovrsnosti ljudskog iskustva, bez vrednosnih sudova koji često prate „normalnost“. Rad na razumevanju da su odstupanja od „normalnog“ deo ljudskog iskustva i da nas upravo ta raznolikost čini bogatijima kao pojedince i društva doprinosi i našoj sopstvenoj dobrobiti (npr. manjem stepenu samostigmatizacije ili osećaja da u svetu postoji i neko drugi ko može da razume naše sopstveno iskustvo) kao i manjem društvenom blagostanju (npr. kroz smanjenje stigmatizacije i diskriminacije). 

Kako od jezika dolazi do diksriminacije? 

Jedno psihološko istraživanje je pokazalo da studenti iskazuju manji stepen tolerancije ka osobama sa problemima mentalnog zdravlja kada se na njih referiše kao na “mentalne bolesnike” naspram situacije kada se na njih referiše kao na “osobe koje imaju mentalnu bolest”. Iako ni jedna ni druga opcija nisu preporučljive za korišćenje (zbog reči “bolest” koju treba izbegavati), ovaj primer dobro oslikava to kako reči mogu uticati na to kako će se prema nama neko ponašati ili odnositi, i u krajnoj liniji, koliko će nas prihvatiti kao deo društva. 

 

Kako (da) govorimo o mentalnom zdravlju? 

Mental Health Europe, mreža organizacija u Evropi koje se bave mentalnim zdravljem, ističe tri važne preporuke kojih se svako od nas može držati u svakodnevnom govoru, kada razgovara o mentalnom zdravlju. 

• Budimo pažljivi sa etiketiranjem – izbegavajmo da na ljude referišemo kao na oboljenja, jer oni su više od toga 

Koliko puta smo čuli ili i sami izgovorili nešto kao “kakav psiho”, “ludak” ili “šizofreničarka”. Osoba koja živi sa nekim problemom mentalnog zdravlja ili koja se akutno (u tom trenutku) susreće sa izazovima u ovom domenu, ne može se svesti na svoje stanje ili dijagnozu. Svaka osoba je mnogo više od toga. Na kraju krajeva, niko od nas se ne može svesti na jednu ili dve reči. Zbog toga je korišćenje dijagnostičkog, medicinskog i (često prevaziđenog) stručnog jezika loše – često ne samo da nismo sasvim ni sigurni šta neke reči znače (na primer, šta je to šizofrenija) ili imamo samo neku laičku predstavu o tome, zapravo ovim rečima ograničavamo spektar iskustva jedna osoba može (do)življavati. 

Zato, uvek je bolje reći…  

osoba sa problemom mentalnog zdravlja ili korisnik usluga mentalnog zdravlja ili osoba koja živi sa teškoćama mentalnog zdravlja ili osoba sa proživljenim iskustvom 

• Iskustvo osobe treba biti u fokusu, a ne njeni simptomi i poremećaji 

Svako od nas ima “mentalno zdravlje” i u nekom trenutku života može ili je već iskusio teškoće u njemu. Ova iskustva teškoća zavise od puno faktora i našeg individualnog konteksta, zbog čega iskustva problema mentalnog zdravlja mogu biti duboko individualna i jedinstvena. Iz ovog razloga, uvek je bolje govoriti o samim iskustvima kroz koje osoba prolazi, umesto nabrajanja simptoma s kojima se ona možda susreće ili koja (mislimo da) opažamo.  

Zato, umesto da kažemo da neko “pati od depresije” ili ima “simptome bipolarnog poremećaja” ili mu se “stvari priviđaju” odnosno “javljaju halucinacije” bolje je opisivati osobu kroz njeno iskustvo, odnosno kao osobu koja 

“doživljava promene raspoloženja ili teške emocije” ili “proživljava neko stanje” ili “dobija podršku za…” ili “trenutno se suočava sa…” 

• Izbegavajmo kliše izraze ili izlizane fraze 

U svakodnevnom govoru često se susrećemo sa proizvoljnim korišćenjem stručnih pojmova, na primer dijagnozama koje postaju ustaljeni izrazi i pretvaraju se u kliše fraze, idiomi i poštapalice. Ovakve često izlizane fraze doprinose stigmatizaciji, ali i banalizaciji često ozbiljnih i važnih pojmova kojima se originalno ne opisuju svakodnevna iskustva. Važnu ulogu u ovome igraju i mediji, koji mogu popularizovati svakodnevno korišćenje reči koje bi ipak trebalo koristiti samo u usko specifičnim situacijama i kontekstima. 

Zato izbegavajte da svakodnevno koristite kliše fraze kao što je na primer “vreme je danas depresivno/bipolarno/psihotično” ili “poređala sam ovo kao da sam OCD” ili “ovaj politčar je psihopata”. Umesto toga, nazivajte stvari onime što jesu i kakve su – “vreme je kišovito i mračno/promenljivo” ili “poređala sam ovo kao pod konac” ili “ovaj političar je korumpiran i beskrupulozan”. 

 

Ovo su samo neke od opštih preporuka, i one nisu zacementirane – setite se da je jezik promenljiv, kao i da svako od nas treba da ima slobodu da o sebi i svom iskustvu govori na onaj način koji ga u najvećoj meri ohrabruje i osnažuje. Ipak, ukoliko te interesuje koje još preporuke MHE daje kada su u pitanju reči kojima govorimo o mentalnom zdravlju, više možete pronaći i u Rečniku mentalnog zdravlja koji je ova mreža sastavila. 

 

Promena kreće od nas 

Jezik koji koristimo umnogome zavisi i od naše odluke o tome. Naravno, ne treba zaboraviti i društvene faktore koji predstavljaju granice naših odluka – na primer – obrazovanje. Ukoliko kroz obrazovanje, vaspitanje ili socijalizaciju ne dobijemo adekvatne alate (reči) kojima možemo opisivati razlike i iskustva, pribegavaćemo onima koje imamo u datom trenutku. Zbog toga je podjednako važno i da nosimo ličnu i individualnu odgovornost kada biramo način na koji ćemo razgovarati o mentalnom zdravlju, ali i da sistematski unapređujemo jezičke prakse koje u društvu koristimo kroz formalno i neformalno obrazovanje.  

Ovo je posebno važno u kontekstu društvenih mreža, gde se poruke prenose velikom brzinom i dopiru do ogromnog broja ljudi. Tada, pažljivo biranje reči postaje još važnije, a posledice koje rasprostranjene jezičke prakse mogu imati još značajnije. Na primer, viralni trendovi na TikToku poput “put a finger down” (spusti prst ukoliko…) koji se lako šire i koriste da bi se često iz zabave postavile dijagnoze mentalnog zdravlja (npr. ADHD-a) mogu doprinositi povećanju patologizacije, kao i banalizacije izazova mentalnog zdravlja s kojima se neki suočavaju. 

Zbog toga, pažljivo biranje reči, ali i kontinuirana edukacija o tome šta neki pojmovi ili jezičke prakse predstavljaju, treba da krenu od nas samih i budu podržani i sistemskim unapređenjem obrazovanja. 

 

_______________________ 

 

Za više o tome kako jezik stvara svet, možete pogledati i rad na engleskom jeziku na sledećem linku.  

Ako je vama ili nekome koga poznajete potrebna podrška ili neki vid pomoći, znajte da niste sami. Na sajtu tusmo.info možeš pronaći resurse za podršku koji su dostupni i u tvom gradu, ali i u onlajn formatu, a u nastavku su brojevi telefona koje možete pozvati. 

 

Piše: Sara Dojčinović

Projekat „Hej, tu smo! – Nacionalni program za unapređenje mentalnog zdravlja mladih” sprovode NAPOR, KOMS, Nacionalna asocijacija kancelarija za mlade, OPENS i Savez izviđača Srbije, a finansira Ministarstvo turizma i omladine Republike Srbije