,,Kako si?”  i ,,je l’ sve okej?” – dva su pitanja koja često čujemo, ali i koristimo. Koliko nas zapravo zanima odgovor i da li su ova pitanja postala nešto poput uzrečice, nečega što će popuniti prazninu neprijatne tišine? ,,Ono što je mentalnom zdravlju potrebno jeste više sunčeve svetlosti, više iskrenosti i više razgovora bez srama.”, reči su glumice Glen Klous; ali koliko zapravo sunčeve svetlosti puštamo kroz prozore svog postojanja? Koliko se otvoreno govori o mentalnom zdravlju i šta ono zapravo predstavlja? 

 

Po definiciji, mentalno zdravlje je stanje skladnog psihičkog i socijalnog funkcionisanja ličnosti koje podrazumeva odsustvo duševnih poremećaja, ali i izraženih sukoba u ličnom i socijalnom životu, sa negativnim posledicama. Drugim rečima, mentalno zdravlje je stanje psihičkog blagostanja. 

Po rečima Svetske zdravstvene organizacije,mentalno zdravlje podrazumeva ,,subjektivno blagostanje, percipiranu samoefikasnost, autonomiju, kompetenciju, međugeneracijsku zavisnost i samoaktualizaciju nečijeg intelektualnog i emocionalnog potencijala.’’ 

Prve pojave samog pojma mentalnog zdravlja datiraju još pre nove ere, a u 5. veku je Hipokrat prvi upotrebio lekove u lečenju pacijenata od mentalnih poremećaja. 

Kroz istoriju se na mentalne bolesti gledalo na negativan način, i sa religijskog stanovišta; to je takođe bilo primetno i kod dijagnoza žena, kojima su najčešće nepravedno pripisivane histerija ili demonska posedovanja. 

U teoriji, i u nekoj idealnoj situaciji, svi mi težimo ka mentalnom skladu i blagostanju, ali koliko je ono zapravo izvodljivo, uzimajući u obzir sve poteškoće sa kojima se suočavamo na svakodnevnom nivou? 

 

Stigmatizacija (i normalizacija) mentalnog zdravlja 

Tema mentalnog zdravlja je, može se slobodno reći, i dalje tabu tema našeg društva. Polazeći od naše kulture i velikog broja štetnih uverenja, poput potiskivanja emocija ili narativa da muškarci ne plaču, kao i da je plakanje znak slabosti, može se zaključiti da naš narod baš i ne voli da govori o  svojim emocijama. 

Stigmatizacija mentalnog zdravlja je oduvek postojala i na neki način je još uvek tu; uprkos činjenici da se o ovome razgovara mnogo slobodnije i otvorenije, i dalje postoje štetni narativi. 

Negativan pogled na ovo je započeo od uverenja da ljudi sa mentalnim poremećajima nisu sposobni da rade određene stvari i da budu punopravno uključeni u svoje zajednice. Usko povezano sa tim je uverenje da, zbog toga što navodno ne mogu da izvršavaju određene funkcije, su ti ljudi slabi, lenji ili opasni; ne samo što oni trpe drugačiji, gori tretman, već se i suočavaju sa diskriminacijom od strane vršnjaka, na radnom mestu, itd. 

Uz to, svi navedeni problemi umnogome obeshrabruju mlade ljude da potraže pomoć i govore o svojim unutrašnjim sukobima i poteškoćama. 

Došlo je do toga da je sramota govoriti o psihoterapiji ili prepisanim lekovima jer to automatski znači da nešto fundamentalno nije u redu sa nama; zbog toga mladi sve češće izbegavaju da potraže pomoć, usled pritisaka vršnjaka ili ustezanja roditelja da sa njima povedu neke ozbiljnije razgovore.
 

U Srbiji, tražiti psihološku pomoć i podršku znači priznati i pokazati slabost. 

 

Još neki od načina podražavanja stigmatizacije mentalnog zdravlja su 

• drugačiji i diskriminišući tretman prema osobama koje pate od nekog vida mentalnih bolesti 
• odbijanje stanodavaca/radnog mesta na saradnju 
• nedostatak podrške i razumevanja od strane prijatelja i porodice 
• širenje štetnih stereotipa i indirektno ugrožavanje tih osoba 

Dodatno, u velikom broju slučajeva se mentalne bolesti ne shvataju dovoljno ozbiljno, što negativno utiče na osobe koje se sa tim suočavaju. 

Stigmatizacija mentalnog zdravlja je posebno opasna jer ju je jako lako internalizovati, što je izuzetno štetno. 

Iako se, polako ali sigurno, razbija stigma u vezi sa mentalnim zdravljem, još uvek imamo dugačak put pred nama, kako bismo konačno slobodno mogli da zatržaimo i dobijemo preko potrebnu pomoć, i na taj način ohrabrimo one oko sebe da urade to isto. 

 

Statistika u Srbiji 

Na osnovu UNICEF-ovog istraživanja, podaci pokazuju da: 

• 36% adolescenata traži pomoć od roditelja 
• 26% adolescenata traži pomoć od vršnjaka 
• samo 18% adolescenata traži profesionalnu pomoć 
• jedna trećina mladih nije dovoljno informisana i prema tome ne zna kako i gde može potražiti profesionalnu pomoć 
• 37% mladih kaže kako bi stigma morala da se razbije da bi se veći broj mladih ohrabrio da potraži pomoć 

 

Neki od faktora koji utiču na (ne)sklad mentalnog stanja mladih u Srbiji su: 

• Nedostatak adekvatne podrške: Veliki broj mladih ne traži pomoć od stručnjaka, često zbog stigme povezane s mentalnim zdravljem ili nedostatka dostupnih usluga. 
• Uticaj društvenih mreža i interneta: Prekomerna upotreba društvenih mreža i interneta povezana je s pogoršanjem mentalnog zdravlja kod mladih. 
• Stres i pritisak okoline: Akademski uspesi, društveni pritisak i ekonomska nesigurnost predstavljaju značajne stresore za mlade. 
• Nedovoljno znanje o mentalnom zdravlju: Mnogi mladi nemaju dovoljno znanja o mentalnim poremećajima i načinima za njihovo prevazilaženje. 
• Pandemija COVID-19: Pandemija je imala značajan uticaj na mentalno zdravlje mladih, usled izolacije, neizvesnosti i poremećaja uobičajenih rutina. 
• Društvene promene: Brze društvene promene i sve veća kompleksnost modernog života predstavljaju dodatni stres za mlade. 
• Nasilje i trauma: Izloženost nasilju, traumatičnim događajima i konfliktima može imati dugoročne posledice na mentalno zdravlje 

 

Kako se ovo može promeniti? 

Stigmatizacija mentalnog zdravlja kod mladih može se smanjiti kroz nekoliko ključnih koraka: 

1. Edukacija i podizanje svesti: Promovisanje informacija o mentalnom zdravlju kroz škole, medije i društvene mreže može pomoći mladima da bolje razumeju mentalne bolesti i smanje predrasude. Takođe, važno je da se obraća pažnja na normalizaciju razgovora o ovim temama. 
2. Podrška od strane vršnjaka: Pružanje prostora mladima da dele svoja iskustva i podržavaju jedni druge može smanjiti osećaj izolacije i stigme. Grupne aktivnosti, saveti i inicijative mogu pomoći u stvaranju zajednice koja otvoreno razgovara o mentalnom zdravlju. 
3. Podrška od strane odraslih i stručnjaka: Roditelji, nastavnici i terapeuti treba da budu edukovani o mentalnom zdravlju i kako da pruže podršku mladima koji se suočavaju sa izazovima. Empatičan pristup, kao i promovisanje dostupnosti terapija, mogu značajno smanjiti strepnje i strahove vezane za traženje pomoći. 
4. Promene u medijima i kulturi: Mediji i popularna kultura igraju veliku ulogu u oblikovanju mišljenja. Pozitivna predstava mentalnog zdravlja, bez senzacionalizma, može doprineti boljoj percepciji među mladima. 

 

Ove inicijative mogu doprineti smanjenju stigme i stvaranju okruženja koje je podržavajuće za mentalno zdravlje mladih. 

Svakako, jasno je da je mentalno zdravlje izuzetno važna tema koju treba obrađivati u svakom aspektu svakodnevnog života; jedino kada naučimo, jedni od drugih, šta znače ljudskost, inkluzivnost i empatija, moći ćemo da zapravo vidimo napredak na ovom polju. 

Mentalno zdravlje i poteškoće sa istim ne treba za sobom da vuku štetne predrasude i stereotipe, već treba da shvatimo da je potrebno samo malo više zagrljaja, razumevanja i slušanja.  

 

Izvori podrške

Ako je vama ili nekome koga poznajete potrebna podrška ili neki vid pomoći, znajte da niste sami. Na sajtu tusmo.info možeš pronaći resurse za podršku koji su dostupni i u tvom gradu, ali i u onlajn formatu, a u nastavku su brojevi telefona koje možete pozvati. 

Centar Srce – 0800 300 303 (Centar se bavi prevencijom samoubistva i pružanjem emocionalne podrške koja može biti potrebna za svaku vrstu problema. Svi pozivi su anonimni i besplatni. Broj je dostupan od 14 do 23h.) 

Centar za mentalno zdravlje – 011 3612467  

Pokret Nesalomivi – 0800 001 002 

Klinika Laza Lazarević, Nacionalna linija za pomoć adolescentima – 0800 309309 (opcija 3) (Svi pozivi su anonimni i besplatni. Broj je dostupan non-stop od 00 do 24h. Izaberi opciju 1 ako razmišljaš o samoubistvu. Izaberi opciju 3 ako ti je potrebna psiholoska podrška.) 

Institut za mentalno zdravlje u Beogradu – 063 8681757 / 063 8682217 

Piše: Nina Andrijanić

Projekat “Unapređenje mentalnog zdravlja mladih kroz razvoj kapaciteta lokalnih aktera 1.0” sprovode Nacionalna asocijacija Kancelarija za mlade, Omladinski savez udruženja – OPENS, Nacionalna asocijacija praktičara/ki omladinskog rada – NAPOR, Savez izviđača Srbije i Krovna organizacija mladih Srbije, a finansira Ministarstvo turizma i omladine Republike Srbije.