Sigurno si ne jednom našao_la u situaciji da te čeka prezentacija pred nekim auditorijumom. Seminarski rad u srednjoj školi? Projekat na fakultetu? Predstavljanje ideje nekome ko možda želi da ti pomogne u sprovođenju iste (neka fondacija, udruženje ili investitori)?

Bilo koji javni nastup nije samo trenutak u kome ćeš pustiti prezentaciju i imati nekoliko minuta da prisutne uveriš u to što pričaš – javni nastup je prilika da bolje upoznaš sebe, svoje eventualne strahove, naučiš više o temi kojom se baviš i da izgradiš samopouzdanje koje ti može mnogostruko značiti za dalje poduhvate.

Zašto je važno da danas pričamo o ovome? Zato što, prema istraživanju Fakulteta za psihologiju iz Bergena u Norveškoj, 75% ljudi na planeti ima strah od javnog nastupa. Ako sada sediš u kafiću i čitaš ovaj tekst sa još tri prijatelja_ice, vrlo je moguće da troje od vas četvoro ima strah od javnog nastupa. Ovaj strah, dalje pokazuje ovo istraživanje, veći je od straha od smrti, straha od paukova, pa čak i straha od visine.

Ujed pauka, gledanje ili čak pad sa visine jesu ozbiljne stvari koje nam zaista mogu naštetiti na više načina. Sa druge strane, kako tačno pričanje pred 10, 50 ili 200 ljudi može da bude tako opasno po nas?

Šta ako se potpuno izgubim na prezentaciji?

Da bih ti pokazao zašto je javni nastup važan za tvoj lični razvoj, počeću od sebe.

Ako se vratimo na one 4 osobe iz kafića, mogu slobodno da ti kažem da sam ja u one tri – ja imam strah od javnog nastupa.

Međutim, ukoliko se desi da negde nastupim baš pred tobom, nećeš primetiti neko crvenilo na mom licu, drhtanje glasa, pa ni strah od publike. Kako onda taj strah kod mene uopšte postoji?

Pa, tako što sam našao način da utišam sve te negativne, uplašene glasove u sebi.

Vidiš, verovatno kao i ti, i ja sam s godinama imao sve više prilika gde sam morao javno da nastupam. Počelo je od srednje škole, pa se nastavilo na fakultetu (gde sam, na primer, pocrveno pred više od 400 ljudi tokom javnog nastupa) a u zadnih par godina predstavljam firmu ili svoj rad kroz Udruženje mladih Ćuprije u različitim prilikama.

Svaki put kada bih znao zakazan datum javnog nastupa, moja treba bi rasla sve više i više kako se dan samog nastupa približavao. Pred spavanje, mislio sam na javni nastup i u glavni imao razne scenarije: šta ako pocrvenim (crvenilo je moj najveći strah)? Šta ako budem prebrzo pričao? Šta ako publika ne razume ono povodom čega im se obraćam? Šta ako ima bude dosadno?

Kada bi došao dan samog nastupa, od jutra bi mi srce jako lupalo, jer sam postajao sve napetiji i napetiji. Krivio sam sebe što sam prihvatio tu odgovornost i što nisam tu priliku dao nekom drugom iz svog tima, udruženja ili kompanije. Često bih osećao potrebu da se pred nekim koga znam a pre same prezentacije, požalim na strah od javnog nastupa, nadajući se da će neko reći: bez brige, biće sve u redu.

Kako da ti iz svega ovoga izvučeš poruku za dalje?

Ono što je bitno kad imaš neki strah, jeste da ga osvestiš – da budeš potpuno svestan/na da je to trenutni izazov i da uz rad i posvećenost možeš da budeš sve bolji_a kako vreme ide.

Mark Tven je jednom lepo primetio: imao sam gomilu strahova i strepnji, od kojih se većina nikad nije desila.

S obzirom da sam shvatio da ću imati sve više javnih nastupa u godinama koje dolaze a posebno ako želim da drugi poveruju u moje ideje i akcije, priznao sam sebi da u meni postoji jak strah od javnog nastupa. Verovao sam da nema potrebe da svaki put pred javni nastup prolazim kroz isto mučenje: lupanje srca, znojenje dlanova, crvenilo koje će svi primetiti i priprema unapred za probleme koji se još nisu ni pojavili.

Shvatio sam da je jedini način da budem bolji u javnom nastupu taj da ga redovno primenjujem. Strah postaje manji kako mu se približavaš – zato sam koristio svaku priliku za javnim nastupom. Kad god je neko pitao ko želi da da intervju ili da prezentuje nešto, bio sam spreman da se javim. Znao sam da ću možda opet proći i kroz tremu i kroz crvenilo, ali bio sam spreman da se svaki sledeći put to desi u manjoj meri a da ja budem samo malo bolji nego pre.

Nisam uradio ništa magično: nisam meditirao, nisam radio vežbe disanja, nisam čitao nikakve afirmacije – najbolje vežba je bila da krenem u smeru u kom raste moj strah.

Naravno da nije bilo lako. Naravno da sam i dalje izlazio na pozornicu imajući sumnje ii strahove. Ipak, bio sam siguran da ako nastavim tim putem, moći ću da prevaziđem sebe, da postanem malo bolji nego što sam pre bio. Nisam zadao sebi nikakav rok, iako to mnogi ljudi savetuju. Verovao sam da ako budem dovoljno uporan i posvećen ovom cilju, vreme će pokazati napredak. Bio sam spreman da se još par puta vratim kući svestan da je moglo bolje i da je moja nervoza ipak svima bila evidentna.

Trudio sam se da prezentaciju uvek prilagodim publici koja je rešila da mi posveti nekoliko minuta pažnje; da nekoliko dana unapred vežbam prezentaciju sam sa sobom, čisto da bih video gde se možda najviše zbunim i gde mogu da se popravim.

Zato su moji saveti za tebe, kao nekog koga upravo čeka javni nastup, sledeći:

-> razmisli čega se najviše plašiš i zašto taj strah postoji i raste vremenom

-> dobra priprema je pola obavljenog posla: najpre se pozabavi porukom svoje prezentacije i onim o čemu ćeš pričati a tek onda samim izgledom prezentacije

-> pitaj neku dragu osobu da nastupiš pred njom – pred ljudima koje znaš je nekad teže nastupiti nego pred onima koje ne znaš. To će ti dati samopouzdanje za dalje.

-> gledaj da što češće nastupaš – bićeš sve bolji_a i bolji_a tokom vremena.

I zapamti, nije te strah da pogrešiš – svi mi grešimo i to se nikada neće promeniti previše, jer iz grešaka učimo više nego iz uspeha. Strah te je šta će drugi misliti o tebi ako pogrešiš. Zanemari činjenicu da se nekom možda podsmeva tvom nastupu (veruj mi, znam kako je to).

Nemoj nikom zameriti – ti gradiš svoj put i budi ponosan_na sebe što si tu gde jesi. Videćeš koliko ljudi uopšte neće imati snage da bude u tvojim cipelama i javno nastupi pred drugima.

Za kraj, ostavljam ti poruku Frenka Herberta, autora Dine, koju sam toliko puta ponavljao u sebi pred javni nastup: “Strah je ubica uma. Strah je mala smrt koja donosi potpuni nestanak. Suočiću se sa svojim strahom. Dopustiću mu da prođe preko mene i kroz mene. A kada prođe, okrenuću se da vidim njegovu stazu. Tamo gde je strah otišao neće biti ničega – ostaću samo ja.”

 

Piše: Filip Ćurić