Trenutno se više nego ikad govori o mentalnom zdravlju – što je zaista važno. Na istu temu se piše sve više knjiga, kreiraju emisije posvećene mentalnom zdravlju, sprovode istraživanja, uključuju razne starosne grupe i zajednici stavlja do znanja da sada, kada živimo u dobu gde smo izloženim informacijama, različitim pritiscima društvima, gde smo stalno pred očima javnosti, moramo da se pobrinemo, pored fizičkog, i za svoje mentalno zdravlje. 

I pored tolikih saveta i profesionalaca koji više nego ikad govoro u stanju uma, o stavovima koje imamo i ja i ti, pored toliko alata koji nam mogu pomoći da osvestimo svoje mentalno stanje, da se pozabavimo određenim ponašanjima i traumama koje imamo, realnost je da mnogo nas više nego ikad pati i luta u traženju pravog rešenja.  

Ovo potvrđuju i rezultati aktuelnog Alternativnog izveštaja o položaju i potrebama mladih u Republici Srbiji a oni kažu: 

• da preko 70% mladih često doživljava stres 
• da se više od polovine mladih često suočava sa anksioznošću 
• da se skoro 40% mladih često susreće sa depresijom 

Na sve to, samo 4.6% mladih smatra da im je stručna pomoć dostupna.  

Često bismo hteli da potražimo savet nekog stručnog: psihoterapeuta/kinje, medicinskih radnika, ali se na taj korak ne odlučujemo jer se ili plašimo šta bi nam oni to mogli reći, ili nas je strah da nas neko vidi da smo pomoć potražili u rečima i savetima drugih, umesto da smo sve lepo sakrili u sebi i samo nastavili dalje. Naravno, često je slučaj da je neko spreman da ode na psihoterapiju ili bilo koju drugu aktivnost koja znači bavljenje svojim mentalnim zdravljem, ali u tom trenutku nema dovoljno novca da to uradi. 

Zato ću ti danas predstaviti jedan alat koji sam lično koristio i koji je: 

-> besplatan 

-> ne traži od tebe da se kriješ od drugih ili se pitaš da li ćete neko videti na pogrešnom mestu 

-> nema limita i može da istrpi sve ono šte te muči i što si želeo/la nekom da kažeš.  

Pričam o vođenju dnevnika. 

Predrasude o vođenju dnevnika 

Pa, dobro, svi smo čuli u ovom patrijarhalnom društvu da je dnevnik za devojčice.Što se mene tiče, ja te molim odmah na početku razgovora da se ne obazireš na takve tvrdnje. Ovde smo da bismo ti omogućili da radiš na sebi a ne da se brineš o tome šta drugi misle o onome što radiš – radiš to za svoje dobro. 

Ovako: ja vodim dnevnik nekih 10 godina, tačnije od svoje 15 godine. Posebno sam intenziviao ovu praksu tokom fakulteta. 

Naravno, pitaš se, zašto sam uopšte počeo to da radim?
Pa, tokom studentskih dana, nisam imao dovoljno sredstava da odem kod privatnog psihoterapeuta. Ponavljam, privatnog, jer sam hteo razgovor sa stručnom osobom i postojale su određene sumnje u sistem državnog zdravstva a i iskustva drugih nagnala su me na to. 

Smatrao sam da ni svoje prijatelje i drage ljude ne mogu baš svim što me muči da opteretim, pa mi je kao besplatna i najjednostavnija alternativa palo vođenje dnevnika. Nisam uradio ništa posebno: uzeo sam svesku i olovku i pisao kad god sam smatrao da mi treba ‘luftiranje’. Nisam pritiskao sebe da to radim svakog dana, već sam radio onda kada sam osetio potrebu da se nekome izjadam, da kažem svoje mišljenje, da na papir stavim sve ono što možda nikome ne bih mogao da kažem. 

Papir sve trpi. 

Vidiš, dobra stvar kod vođenja dnevnika je što sa druge strane nema nikog ko će te optuživati za tvoje probleme, patnje ili razmišljanja. Ako o svojim problemima razgovoraš sa drugima, nekad se može desiti da neko iz dobre namere ne reaguje baš onako kako ti želiš ili očekuješ i onda smatraš da ti ta druga strana ne želi dobro. 

Papir ne reaguje: on samo upija sve ono što možda čuči u tebi već duže vreme i što te muči i stvara ti različite sisteme ponašanja, traume ili ti ruši odnose sa drugima. 

Još jedna jako bitna stvar koju sam primetio da je došla kao pozitivna posledica toga što vodim dnevnik jeste to što sam sebi omogućio ‘čistoću’ razmišljanja: mogao sam lakše da prozrem problem i da dođem do pravog uzroka situacije. Imao sam mogućnost da na miru, bez ikakve žurbe, definišem svoje misli i na neki način ih se oslobodim. 

Vidiš, gotovo svako nosi neki neizražen teret: to je sve nešto što smo potiskivali zbog različitih načina odrastanja, porodičnih dešavanja, društva kojem smo bili okruženi – mnogo je toga što je oblikovalo naše ponašanje i stavove. Najgore što možemo da uradimo jeste da ‘čujemo’ sebe da se ne osećamo dobro, ali da se pravimo da je sve u redu a sve zbog toga što se plašimo da pokažemo drugim da nam treba pomoć, savet, razgovor. 

Koji su još načini da vodiš dnevnik? 

Kao što si pročitao/la, ja sam počeo korišćenjem sveske i olovke. To se zadnjih godina promenila i dnevnik vodim kroz Google Docs ili čak Notion – to je trenutno način koji meni prija. 

Ti ne moraš ni jedno, ni drugo: možda će ti biti lakše da na telefonu otvoriš Notes i tamo kuckaš svoje misli kad god možeš. To je efektivna i odlična varijanta.  

Ili, možda će ti čak biti lakše da vodiš audio dnevnik, dakle, da snimaš neka svoja razmišljanja kad si sam/a, pa da ih onda preslušaš kad možeš – sretao sam se i sa takvim iskustvima.  

Zapamti, rad na sebi je dugotrajan, konstantan proces – može trajati čitav život ukoliko želiš da iznova i iznova budeš bolji/a, tako da prilagodi vođenje dnevnika sebi i svojim navikama.  

Pričaj svoju priču; potrudi se da razumeš ili koliko toliko osvestiš svoja osećanja i ono što te trenutno pritiska. Kako vreme ide, bićeš (barem sam ja imao takvo iskustvo) sve spremniji/da se otvaraš sebi i da učiš o tome ko si. 

Jer, kao što je rekla Maja Anđelou: ‘Ne postoji veća agonija od čuvanja neispričane priče u sebi’. 

 

Piše: Filip Ćurić