Prvi put sam boravila u Lisabonu, poslom, u toku jula, kada je lepo vreme i kada realno posebno ceniš boravak van kancelarije. Pored očiglednih prednosti ovog putovanja, blizina okeana, prelepi vidikovci i predivna hrana (više o tome nekom drugom prilikom), malo sam se iznenadila što sam svojim bliskima uglavnom delila utiske o ovom poslovnom delu (više o tome sada, ovde, malo niže).
A kakva mi je to poslovna obaveza u Lisabonu?
Ekonomije Zapadnog Balkana su se konačno opredelile da prate dobru praksu država članica EU i da se obavežu na Garancije za mlade. U pitanju je program kojim država garantuje da će svakoj mladoj osobi koja je nezaposlena i nije u sistemu obrazovanja duže od četiri meseca, da ponudi priliku da se dodatno usavršava, obavlja praksu ili zaposli.
Stope nezaposlenosti mladih su zabrinjavajuće i otud i inicijativa da se ovaj problem reši na sistemski način i u Republici Srbiji, a po ugledu na članice EU.
Zbog toga je Evropska trening fondacija (ETF) organizovala drugu TAIEX radionicu, kako bi predstavnici i predstavnice institucija, poslovnih zajednica, sindikata, udruženja mladih i za mlade, krovnih saveza mladih sa Zapadnog Balkana, mogli/e da nauče nešto više o primeni programa, kroz iskustvo Portugala.
Portugal je tako predstavio svoj način sprovođenja programa Garancije za mlade kao jednog od ključnog alata za reformu sektora zapošljavanja i obrazovanja.
A koje su glavne naučene lekcije za nas od kolega i koleginica u Portugalu?
Ima ih čak 5, mada sam sigurno neku propustila. Ako samo i ovo što sam navela sprovedemo kod nas, biće vrhunski.
1. Glavna poruka: što nas je više to će nam biti bolje.
Jedna od najvažnijih stvari koju definitivno “kupujem” iz Portugala i koristim za naš kontekst u Srbiji jeste da bez partnera u civilnom i poslovnom sektoru nema dobre primene programa. Civilni sektor pre svega treba da pomogne da dođemo do mladih koji su van sistema obrazovanja i zapošljavanja, a poslovni sektor da odgovori na stanje na terenu i profile mladih, te njihova očekivanja. Partnerstva su ključna, naročito na lokalu i zato nikada nije bilo važnije da radimo zajedno.
2. Ne izmišljati uvek toplu vodu.
Garancije nisu nužno potpuno novi program. Neke od uspešnih aktivnih mera za zapošljavanje se možda već sprovode, možda je situacija da su usluge za karijerno vođenje i savetovanje ili obuke za obrazovanje odraslih dobre, samo im treba dodatno pojačanje, a možda stručnim školama samo nedostaje malo bolja koordinacija sa poslovnim sektorom oko obavljanja pripravništva, stručne prakse, itd. Zato je pametno da država uradi dobru analizu i proceni uspešnost dosadašnjih mera, te dopuni te praznine koje će napraviti razliku.
3. Međusektorska saradnja kao ključ koji sva vrata otvara
Ove nazovi fraze ste se naslušali od KOMS-a, ali evo šta to tačno znači za ovaj program: Ministarstvo obrazovanja i Ministarstvo zapošljavanja radi zajedno i sinhronizovano odgovara na izazove koje tržište rada nameće, istražujući istovremeno i potrebe sektora koji u Portugalu ima najveći ekonomski rast.
Neverovatna mi je bila poseta jednom trening centru u Toreš Vedrašu, malom mestu nedaleko od Lisabona, gde se obučavaju visoko kvalifikovani mladi u metalurškoj industriji. Trening centar je formalno udruženje, ali su njegovi osnivači i država i privreda. Upravo obe strane obezbeđuju osnovna sredstva za obuke i podršku mladim ljudima. Verovali ili ne (ja sam bila zapanjena!), svake dve godine se sprovodi analiza koje veštine su za ovu industriju potrebne tržištu, pa se tako program kontinuirano unapređuje i osavremenjuje. Sjajno, zar ne?
4. Sistem je prilagođen mladima i pojedincu: tvojim potrebama i tvom blagostanju
Opet, na primeru Trening centra u Toreš Vedrašu: da bi sistem radio, mnogo je važno da mladi koji se obučavaju imaju dobro i kvalitetno pripravništvo u kompanijama, da budu zadovoljni i ispunjeni dok ga obavljaju. Ako pak i nisu, lako mogu da promene kompaniju i nikom ništa, niko neće zameriti što su se predomislili, niti će ih kriviti što se nisu uklopili. Čak, u Trening centru, mogu računati na podršku psihologa/škinje sve vreme dok su na obuci i za sve poteškoće se njemu ili njoj obratiti. Da ovako uspostavljen sistem radi, govori i podatak koji su podelili sa nama, a to je da se 80% pripravnika/ca i zaposli u firmama gde su obavljali pripravništvo. Ono što mi je isto bilo super je i da Trening centar prati mlade i nakon što izađu iz programa, podržava ih da se dalje obrazuju na fakultetima, pruža im priliku da budu deo trenerskog tima za nove mlade, da budu mentori timovima na međunarodnim takmičenjima.
5. “Gubitnici” su zapravo pobednici.
Ovo mi je posebno bilo sjajno, opet na istom primeru ovog malog mesta (koje btw ima i MekDonalds, tako da možda i nije tako malo :)). Svi znamo da se dešava da se mladi ljudi predomisle, shvate na fakultetima ili u sred srednje škole da su promašili profesiju i da žele da se bave nečim drugim. U nekom tradicionalnom sistemu obrazovanja, oni bi morali da sačekaju da se školska godina završi, pauziraju, pa tek onda posle par meseci nastave svoje obrazovanje Međutim, postojanje ovakvih centara koji su prisutni i u drugim industrijama, ne samo u metalurgiji, mladima omogućava da ne čekaju nove školske godine, već da se bilo kad u toku godine upišu i krenu da uče i praktično rade u kompanijama koje odaberu. Kurikulum je taj koji se prilagođava mladoj osobi i pravi se program baš za nju, kroz uklapanje raznoraznih kurseva koji odgovaraju njenim potrebama.
Ma da, to sve zvuči super, ali Portugal je bogata EU članica, a ovo su Srbija i Balkan.
Paaa, nije to baš tako, da ne kažem: sve se može kad se hoće.
Pre samo pedesetak godina, Portugal je bio diktatura, najsiromašnija zemlja zapadne Evrope u kojoj žene nisu imale pravo glasa. Velika novčana ulaganja u ratove, zatvorena privreda i inflacija proizveli su društvo koje je bilo na rubu preživljavanja, a o ličnim slobodama, građanskim i političkim pravima da ne govorim. Nije to baš toliko daleko u prošlosti, primera radi, bake sadašnjih mladih ljudi bile su u potpunosti marginalizovane i nevidljive, a njihovi roditelji nisu imali autonomiju nad sopstvenim životom. Ali, uz demokratsku tranziciju, fokus institucija bio je i da ulaže u mladost.
Od 2013. godine, kada je krenula implementacija programa Garancije za mlade, smanjena je stopa nezaposlenosti mladih, unapredila su se njihova radna prava i uključeniji su u društvene tokove. Naravno da nije sve bajno i da se novi (ne)očekivani problemi svakodnevno javljaju, ali postoji zdrav temelj da se oni u hodu i rešavaju.
I za kraj, mladi.
Na poslednjoj sesiji radionice, imala sam priliku da sa drugim predstavnicima mladih podelim svoje mišljenje o svemu – nimalo lak zadatak. Potrudila sam se da sve kolege i koleginice shvate koliko je važno da mladi budu uključeni u proces, od samog početka, jer bez njihove aktivne uloge nećemo imati dobre rezultate.
Takođe, podsetila sam na to koliko je važno da mladi pored garancija za priliku imaju i garancije za dostojanstvo – da ne budu eksploatisani i da se njihov rad ceni i vrednuje, te da se onim mladima koji su u ugroženijem položaju, pruže dodatnu podršku da ravnopravno učestvuju u programu.
Zaključila sam, možda malo i optimistično, da i mi u Srbiji možemo da se oporavimo od lošeg socio-ekonomskog stanja u kojem su današnji mladi i vratimo im mesto koje zaslužuju i koje im oduvek pripada – centar naše brige i politika, garantujući im prilike i uvažavanje.
Autorka: Miljana Pejić