Budiš se ujutru, pred tobom je klasična rutina – uvek razmišljaš da bi trebalo da je promeniš ali na kraju ti se jednostavno ne da. Pošto ti zvoni alarm, prva stvar koju vidiš kada otvoriš oči je ekran tvog telefona.
Pa dobro, kad sam već budan/na, daj da pogledam šta ima novo. Proveravaš uobičajene aplikacije koje koristiš i zaključuješ – nema mnogo novih obaveštenja. Ulaziš da proveriš najnovije vesti jer – želiš da budeš u toku sa dešavanjima.
Na sajtovima mejnstrim medija nailaziš na crnu hroniku i bombastične naslove za koje imaš utisak da ti vrište u lice i napadaju te. Osećaj je skroz opravdan jer su naslovi u velikom broju mejnstrim medija, kada se izveštava o crnoj hronici, napisani velikim slovima, što dodatno stvara utisak straha, panike, besa i drugih snažnih emocija. Poželiš da momentalno napustiš sajt na kome te napadaju ovakve vesti, što i uradiš.
Podsetimo, ako bismo pitali „Kodeks novinara Srbije“, saznali bismo da je zabranjeno da novinari/ke zloupotrebe emocije drugih ljudi, neznanje ili nedovoljnu sposobnost rasuđivanja? Loša stvar u vezi toga je što se upravo ovo i radi, koristeći se bombastičnim naslovima i načinom izveštavanja o uznemirujućim temama.
U kontekstu crne hronike, odnosno teme (ne)bezbednosti mladih, prema istraživanju koje je KOMS sproveo – „Mladi u medijskom ogledalu 2022“ (koje će biti dostupno od 29. marta), videćemo da je ova tema ubedljivo najzastupljenija i da se o njoj izveštavalo u čak 43% slučajeva. Karakteristično za ove vesti i medijske sadržaje je to što se prilikom izveštavanja o njima se kao počinioci ili žrtve pojavljuju mlade osobe.
Dodatno je problematično to što u ovakvim tekstovima i sadržajima nećeš naići na ambiciju da se loše odnosno nesrećne okolnosti sagledaju iz šire perspektive i da se ponude moguća rešenja ili neka vrsta uticaja na promenu politika.
Da se vratimo na tebe. Kako ti dan dalje teče, imaš uobičajene obaveze kojima si posvećen/a, ali u pauzama ipak pronađeš vreme da baciš pogled na još neke vesti ili čak one nađu put do tebe – da li putem Instagram storija ili na neki drugi način, ali one nađu tebe zapravo.
Koristiš trenutak da se zamisliš i porazmisliš o nekim informacijama, u mnoštvu onih koje su tokom celog dana stigle do tebe… Razmišljaš: kako je i zašto je moguće da u više od polovine tekstova mediji nisu pristupili proaktivno ovim temama i nisu ponudili nikakvo rešenje za problemske informacije o kojima su izveštavali?
Ali da – tvoj zaključak je sasvim na mestu. Prema rezultatima koje smo dobili u istraživanju „Mladi u medijskom ogledalu 2022“, uočićemo da u 49% sadržaja nije ponuđeno nikakvo rešenje.
Verovatno ćeš i tokom dana viđati vesti o temama vrednosti mladih (koje se pojavljuju u 24% slučajeva), ili o temi mladi i obrazovanje koje se pominje u 17% slučajeva.
S druge strane, teme o kojima verovatno nećeš mnogo čitati u medijima tiču se odnosa mladih i kulture, ali i o mladima, aktivizmu i volonterizmu. Pretpostavljam da te ove teme više zanimaju nego crna hronika, zar ne?
O temi mladih u (mejnstrim) medijima sam želela da čujem šta ima da kaže mlada osoba koja radi u mejnstrim mediju, pa sam razgovarala sa Stefanom Miljušem iz N1.
Stefan smatra da je činjenica kako su mladi zastupljeni u medijima tokom prethodnih godina postala gotovo praksa, za koju misli da bi morala pod hitno da se menja. „Poražava činjenica da urednici pojedinih medija zloupotrebljavaju uticaj medija kojima rukovode (svesno ili nesvesno) i na taj način bacaju stigmu na mlade ljude.“
Mišljenja je da su mladi marginalizovani od strane mejnstrim medija, a da se njihovo mišljenje apriori odbacuje i posmatra kao irelevantno jer „mladi nemaju pojma“.
Pitala sam ga kako on vidi način na koji mejnstrim mediji izveštavaju o mladima, na šta je odgovorio: „U najpopularnijim mejnstrim medijima se o mladima izveštava sa nerazumevanjem, senzacionalistički i bez poštovanja“.
Pitala sam ga i kako vidi ulogu omladinskih medija u svemu ovome i da li stiže da ih prati. „Situacija u tim medijima je svakako drugačija, samo je problem to što su oni nepoznati široj publici, te je samim tim i njihov domen uticaja sveden na minimum“.
Za sam kraj razgovora, zaključio je: „Mediji su najvažniji faktor prilikom kreiranja javnog mnjenja o određenoj temi. Ako mediji izveštavaju o mladima kao lenjim, zatucanim, promiskuitetnim osobama, tako će ih percipirati i ostatak Srbije.
Najveći je problem to što ne postoji volja regulatornih tela i nadležnih institucija da nateraju urednike medija da ‘okrenu igricu’ ka drugom smeru. Moj je utisak da je, nakon višegodišnje (verovatno i višedecenijske) prakse predstavljanja mladih u negativnom kontekstu i gotovo potpune marginalizacije svega pozitivnog što mladi mogu da ponude ovom društvu, kod mladih potpuno urušeno samopouzdanje i vera u sebe same i na kraju krajeva u društvo koje ih je de facto izdalo“.
A šta je sa omladinskim medijima?
Pitanje koje je skroz na mestu: kakvu to sliku o mladima kreiraju omladinski mediji, ako je ona koju mejnstrim mediji o mladima kreiraju i nije baš najsjajnija?
Ovde mogu da te obradujem i da kažem – omladinski mediji izveštavaju etično i moralno o osetljivim temama. KOMS se pogotovo fokusirao da analizira na koji način se bave temama aktivizma, ekologije, mentalnog zdravlja i seksualnim i rodno zasnovanim nasiljem.
Pretpostavljam da svoj dan uglavnom više voliš da završiš u pozitivnijem tonu, nego uz neki stres i nervozu. Ako je tako, onda ćeš na kraju svog medijskog dana pažnju posvetiti čitanju omladinskih medija.
Tu ćeš videti da su se oni poprilično analitički i fenomenološki posvetili da obrade teme aktivizma i volonterizma među mladima, važnosti ekologije, mentalnog zdravlja ali i seksualnom i rodno zasnovanom nasilju. Primetićeš i da su ovim temama pristupili iz više uglova, kako bi obuhvatili što širi spektar mišljenja i stavova o ovim temama.
O temi predstavljanja mladih u medijima sam pričala sa Marinom Zec, glavnom i odgovornom urednicom omladinskog magazina Oblakoder.
“Mejnstrim mediji već godinama, ako ne i decenijama u istom tonu izveštavaju o mladima i prikazuju ih samo kroz stereotipne kategorije – ili su to priče o mladim huliganima ili mladim naučnicima koji su osvojili neku prestižnu nagradu. Drugačije priče o mladima retko možemo pronaći u mejnstrim medijima, ali razlog za to je i vrlo jednostavan – priče o mladima nisu u velikoj meri čitane, a mladi kao publika nisu kupovno važna publika za potrebe marketinga. Samim tim, mladi nezasluženo bivaju isključeni iz tog javnog medijskog diskursa, ali, to daje prostor omladinskim medijima da budu prostori za njihove glasove i priče o njima.
Kada govorimo o mejnstrim medijima, to bi moglo da se promeni ukoliko bi ta vrsta medija shvatila značaj mlade publike, ali se i prisetila da uloga medija nije sticanje profita, već je uloga medija informisanje, zabava, i ono što zaboravljaju – edukovanje. Mediji imaju jako važnu sociološku funkciju u društvu, i mejnstrim mediji, ovako kako trenutno komuniciraju sa mladima i o njima, šalju im jasnu poruku da su nepoželjni i nevažni.
A upravo ti mladi ljudi su oni kojima je važno da se posvetimo, koje je važno da osnažimo i da ih edukujemo, kako bi razumeli svet u kome žive i delovali u njemu.”
Pitala sam je i kako ona vidi ulogu omladinskih medija u današnjem svetu, na šta je odgovorila da misli da je uloga omladinskih medija važna pogotovo u današnjem kompleksnom medijskom svetu. “Važno je mladima ponuditi ipak neki drugačiji, edukativni sadržaj koji će im pomoći da bolje razumeju svet u kome se nalaze.
Društveni fenomeni su sve kompleksniji , ali je sve veći i broj lažnih vesti koje se šire posebno na društvenim mrežama, i zaista odgovornost na medijima je sve veća – da pomognu mladima, da ih osnaže, kako bi bili aktivni građani koji razumeju informacije koje svakodnevno do njih dolaze.
Ipak, uloga omladinskih medija je veoma zahtevna, zato što ovi mediji često biraju da se bave upravo mladima, aktivizmom, društveno angažovanim temama – koje su sve izrazito neprofitabilne teme, pa se i ti mediji nalaze u težoj finansijskoj poziciji, i često moraju da izvode različite ‘akrobacije’ kako bi mogli da izvedu ozbiljnu medijsku produkciju.
Na primer, dok javni servis na raspolaganju ima prostorije za snimanje, studije, opremu, kamermane, tehničare, montažere, i novinare, omladinski mediji za isti video sadržaj uglavnom imaju – novinare i eventualno snimatelja (ili je to sve jedna osoba koja snima telefonom). Veoma je izazovno raditi u omladinskom mediju, velika je odgovornost i prema publici kojoj se obraćate, ali je i zahvalno – jer zaista imate priliku da radite na važnim temama i da dajete prostor i glas onima koji to zaslužuju, i na kojima, što se floskularno kaže ‘svet ostaje’.”
Za kraj inspirativnog razgovora sam želela da čujem kakav je njen utisak – da li su mladi otvoreniji i zainteresovaniji da čitaju i informišu se preko omladinskih medija.
Marina kaže da jesu, pogotovo ako razviju odnos poverenja prema tim medijima. “Takođe, mladi se najiše informišu putem društvenih mreža, pa ukoliko je omladinski medij prisutan često na njihovom feed-u, rado će ga čitati i pratiti.
Mladi danas najčešće prate medije koji dele njihove vrednosti i u okviru kojih mogu da dobijaju informacije koje se tiču njihovih interesovanja.
Tako se Oblakoder bavi onime što je mladima najbliže – pop kulturom i društvenim dešavanjima, ali se bavimo i kompleksnim društvenim temama, socijalnom i rodnom nejednakošću, ekološkim temama i skrećemo pažnju na različite nivoe ugrožavanja osnovnih ljudskih prava. Oblakoder je, kao digitalan medij koji odgovara na potrebe jedne društvene grupe, razvio jedan prilično prisan odnos sa svojom publikom, koja nam se rado obraća, na šta smo posebno ponosni.”
Meni ostaje da zaključim, na osnovu svega što si do sada pročitao/la, da u mejnstrim medijima svakako postoji prostor za napredak ali i da postoje pozitivne slike mladih u medijima i nada koju nam omladinski mediji ulivaju!
Tekst je nastao na osnovu istraživanja “Mladi u medijskom ogledalu 2022” koje je izradila Krovna organizacija mladih Srbije u saradnji sa DW Akademijom. Istraživanje je nastalo u okviru projekta CINERGY, koji podržava Ministarstvo za ekonomski razvoj i saradnju Savezne Republike Nemačke i DW Akademija.
Stavovi izraženi u ovom tekstu odgovornost su autora/ke i ne predstavljaju nužno stavove Ministarstva za ekonomski razvoj i saradnju Savezne Republike Nemačke, kao ni DW Akademije.
Autorka: Danijela Nikolić