Zamisli da ti se desilo nešto što si jako dugo očekivao/la, nešto što jako dugo želiš, nešto što te čini srećnim/om. Nema veze da li je u pitanju neka sitnica ili nešto veoma važno. Koga zoveš da mu javiš tu dobru vest? Ko su oni ljudi u tvom životu koji se iskreno raduju tvom uspehu, jedva čekaju da nazdrave sa tobom i ohrabre te za dalje korake. E ti ljudi su oni koji brinu o tebi, kojima si važan/a.
To mogu biti prijatelji, rođaci, roditelji, kolege, poznanici, ali čak i neki ljudi za koje nikada ne bi rekli, ni pretpostavili da brinu o nama. Prava, iskrena briga je nekada prikrivena, tiha, ali i te kako učinkovita. To su one neke stvari koje su nam nevidljive, a koje drugi svaki dan rade za nas. Na primer, kada radiš ceo dan, umoran/a si i dođeš u stan i neko ti je spremio topao obrok ili je naručio/la tvoju omiljenu hranu. Briga je i kada neko namerno sedne na neko drugo mesto, jer zna koje je tvoje omiljeno ili kada ti pošalje poruku da te čeka na kafi. Briga je i kada ti neko kaže: sada ostavi sve, odmaraj, mogu ja nešto umesto tebe.
“Jedan od najlepših osećaja na svetu je kada znaš da je nekome stalo do tebe, kada vidiš pogled koji se raduje. Ne čak ni osmeh, pogled koji ti govori tu sam za tebe, sve je u redu. Ili znam da nije u redu, ali zajedno ćemo. Ja dosta brinem o sebi, ali je ta briga bila podstaknuta nežnošču, dobrotom i ljubavlju drugih ljudi prema meni. Onih koji su mi svaki dan govorili da mogu i treba”, kaže Nevena Mihajlović.
Naravno, briga se ispoljava i u teškim, tužnim stvarima, kada nam je ona zapravo najpotrebnija, to je ona briga koja nam pruža podršku i osećaj da nismo sami u svemu. Ta podrška je posebno važna kada mi moramo da se bavimo drugim, teškim stvarima, da rešavamo probleme, da nalazimo rešenja, da izlazimo iz zone komfora…Često zaboravimo da se bavimo sobom i onda nam je, prirodno, potrebno da se neko pobrine da smo mi ok.
Da li je svaka briga dobra briga?
Vrlo kratko, nije. Nekada tuđa briga zna da ima kontraefekat.Može da opterećuje ili da stvara nove brige, neke unutrašnje nemire. Ne smemo zaboraviti da život nije konstantna briga o nečemu ili nekome. Život je i gomila neplaniranih, sponatanih stvari, a dobro je i kada nas povremeno što bi se reklo baš briga za sve. Ako osetite da neko previše brine, da vas to čini nervoznim, slobodno iskomunicirajte to. Na kraju, krajeva, radi se o vama, radi se o tebi. Zahvalnost prema nečijoj brizi se ne umanjuje ukoliko skrenete pažnju na to da vam je nečega dosta i previše. Psiholozi često kažu da briga o mentalnom zdravlju nije najsrećniji izraz koji postoji, ali da zdravobriga već ima drugačiju konotaciju, razumevanje i posledice. Zdravobriga ohrabruje, čini nas spremnijim, ali nam ostavlja mogućnosti za izazove, za suočavanja, za donošenje odluka i prihvatanje neuspeha i uspeha.
“Najbolji primer toga kako nečija preterana briga može negativno da utiče jeste odnos studenata i roditelja, pogotovo tokom te prve godine. Mislim na one studente koji odu od roditelja. Meni se desilo da su me svakodnevno pitali da li sam jela, da li idem sama noću, da li dovoljno spavam, da li često idem kod lekara. I iako znam da je sve to bilo iz najbolje namere, to mi je stvaralo pritisak, ali i strah. Kada god me pozovu unapred sam znala šta će me pitati i počela sam i da lažem da sam, na primer jela, samo da ne bih slušala iznova i iznova o tome zašto je nešto dobro ili loše po moje zdravlje. Strah je dolazio, na primer za to da brinem kuda idem i šta radim noću. Uhvatila sam sebe da razmišljam o tome da li sam bezbedna, da li me neko prati, da li će mi se nešto desiti”, kaže Jovana Bukvić.
Šta ako se niko ne brine o meni?
Koliko god ti se činilo da niko ne brine o tebi (a to nam se skoro svakome desilo), uvek neko brine o tebi. Čak i ako nemate poverenja ni u koga i osećate da nemate kome da se obratite, nemate podršku, uvek ima bar jedna strana koja će vas saslušati i koja vrlo rado želi da vodi računa o vama – a to je psihoterapija. I ti! Ti si taj/ta neko ko treba da vodi računa i brine o tebi. Naravno, ima situacija, momenata i perioda kada prosto ne možemo da brinemo o sebi i zato je važno da znaš da ima ko to da uradi umesto tebe.
“Meni psihoterapija dođe kao odmor. Nemam neke specifične probleme, ali sam tokom ovih godina shvatio koliko je super kada znaš da će neko da te sasluša i da je njegova želja, ali i obaveza da te usmeri, da ti pomogne i da ti olakša izazove. Nekako mi se čini da je ustaljeno mišljenje da se na psihoterapiju ide samo onda kada ti je nešto. Ja sam krenuo jer sam samo hteo da mi neko olakša sve ono sa čim već mogu da se izborim, ali mnogo teže sam. Upravo je samo ta misao da me neko sluša, objektivno posmatra i brine o mom ličnom i profesionalnom razvoju bila veoma rasterećujuća i podsticajna u isto vreme”, kaže Uroš Rendulić.
Da se vratimo za trenutak na to da si TI ta osoba takođe. Ovo je samo mali podsetnik na to koliko si bitan/a.
Sharing is caring
U ovom slučaju nećemo pričati o deljenju prostora, hrane, odeće (što je takođe nekada jako važno), već ćemo pričaćemo o deljenju emocija. Sharing is caring je fraza koju možemo da čujemo na svakom koraku, u medijima, na postovima na društvenim mrežama, u kafićima po zidovima. Iza ovoga se krije mnogo više od obične motivacije. Najvažnije je da je ova poruka dvosmerna. Deleći emocije sa drugima, mi brinemo i o tom nekom, ali i o sebi. Odvrćemo taj neki ventil, kome treba svako malo da bude odvrnut, kako ne bi pukao. To je zaista čin koji pokazuje hrabrost, osvešćenost i spremnost na pozitivne promene. U kontekstu mentalnog zdravlja, a pogotovo neformalnog obrazovanja, ovo je jako važno.
Mnoge nevladine organizacije, omladinski mediji i neformalne grupe brinu o tebi. Oni pokušavaju da nađu strategije, pristupe da pomognu poboljšanju položaja mladih. Ništa od toga ne bi bilo moguće da ne delimo jedni sa drugima osećanja, doživljaje i iskustva. To ne moraju nužno biti naše lične priče, nekada je dovoljno podeliti informacije, veštine i znanje koje imamo. Na primer, neko ko zna senzibilisano, bez predrasuda i sterotipa da piše o mentalnom zdravlju, to znanje može da podeli sa drugim kolegama, koji će nastaviti da prenose dobre prakse. U krajnjoj instanci i to je briga o mentalnom zdravlju. Radionice koje se održavaju u neformalnom obrazovanju služe takođe transferu znanja, što je opet briga, ali ona koja nije nametljiva i koja ne ugrožava. Vršnjačke edukacije su takođe veoma važne, jer se ljudi mnogo lakše otvaraju i razgovaraju sa onima koji su sličnih godina, a neprocenjiv je osećaj kada se pronađeš i kada shvatiš da nisi sam, da postoje neki stranci koji prolaze isto kao mi, ali i da postoje neki koji iz daleka brinu o tebi.
“U periodu srednje škole mi je trebalo više nego ikada (tako se činilo tada) da neko bude tu, ali kao stvarno. To su te lude godine, kada si pogubljen, ne znaš šta hoćeš, kako hoćeš, a ni šta je dobro za tebe. Tada kao hoćemo da odrastemo, a suštinski nam treba neko da nas tako sprovede kroz taj period, da nas navodi. Ne da vozi put umesto nas, ali da navigira u dobrom pravcu. Kasnije, shvatiš da ti to nešto, taj neko uvek treba. Žao mi je što formalno obrazovanje nikako da prepozna koliko bi nam svima značilo da imamo neku takvu podršku, sigurno okruženje, gde možemo da pričamo otvoreno, da budemo kreativni. Srećom, sve više medija i organizacija posvećuje pažnju ovoj temi, obukama i radionicama, te je sada mnogo lakše”, kaže Brankica Jovanović-
Da znam da si dobro je jedna od najlepših stvari koju neko može da vam kaže, ukoliko je iskreno, a naravno, najlepše pitanje je Kako si? Na tebi je da probaš da budeš što iskreniji (onoliko koliko želiš da podeliš) jer prvi korak ka tome da stavrno budemo dobro je da ne ćutimo, a već smo shvatili da uvek ima neko ko brine o nama oi kome je zaista važno da zna da si dobro.
Kroz projekat Omladinska Laboratorija Zapadnog Balkana (WBYL), koji implementira Savet za regionalnu saradnju (RCC) i finansira Evropska unija (EU), uspesno se sprovodi Tematska laboratorija o omladinskim politikama o mentalnom zdravlju u regionu.U okviru tog procesa, u Srbiji se sprovodi kampanja ‘Da znam da si dobro’.