Koliko puta ste čuli ma to ti je samo u glavi ili kako je moguće da ne možeš da ustaneš iz kreveta, samo se nateraj? E pa, upravo takve i slične rečenice su predrasude i stereotipi o mentalnom zdravlju. Ali, da krenemo od početka. Šta su to stereotipi, a šta su to predrasude?
Stereotipi predstavljaju neosnovano mišljenje koje generalizuje određenu grupu ili zajednicu. U osnovi stereotipa je nepoznavanje (ili minimalno poznavanje) grupe o kojoj se govori. Pretpostavlja se da svi pripadnici te neke grupe imaju određene osobine i njima se negira individualnost osobe. Kada govorimo o mentalnom zdravlju, to bi bilo anksiozan si, jer se ne krećeš dovoljno i ne vežbaš. Dakle, mi zaključujemo da su svi koji se ne kreću anksiozni i da će svi koji se kreću, a imaju anksioznost biti bolje. Aposlutno netačno! Za neke ovo važi, ali ima onih koji su i te kako fizički aktivni, stalno u pokretu, ali veoma anksiozni. Ovo je samo jedan mali primer.
Predrasude su korak napred (odnosno korak nazad). One sadrže negativno vrednovanje neke grupe, odnosno donošenje negativnog mišljenja o grupi ili pojedincu koji je deo neke grupe. To su grupni stereotipi koji su negativni. Na primer i ono najklasičnije ljudi koji idu kod psihoterapeuta su ludi ili ljudi koji idu kod psihologa su slabići. Na žalost, stereotipi i predrasude koji su u vezi sa mentalnim zdravljem su veoma česti i brojni.
Stereotipi i predrasude kroz odrastanje
“Mi smo od malih nogu okruženi stereotipima koji kasnije utiču na naše mentalno zdravlje, a da toga nismo ni svesni. Recimo, meni su kao malom, jer sam muško, stalno govorili da dečak ne sme da plače. Koliko kod to banalno zvučalo, ja i dan danas ne plačem. To nije zato što mi se ne plače, nego jednostavno ceo život su mi pričali da to tako ne treba. Najgore je što to ona ide lančano. Sećam se negde u osnovnoj školi da je drugar pao, uganuo nogu ili tako nešto. Prvo što sam mu rekao je da ne plače. Kasnije se svi pitamo kako je moguće da neko ima problema sa izražavanjem emocija, zašto neko potiskuje osećanja i slično. Ovo je jednostavan primer, ali ga ja smatram vrlo važnim”, kaže Saša (28).
I Saša je apsolutno u pravu. Svo naše prvo znanje dolazi u detinjstvu., Spoznaja sa svetom, sa onim što treba ili ne treba raditi, sa ispravnim, lošim, sa vrednostima, osećanjima i reakcijama. Kasnije kroz život ili srušimo te stereotipe kroz edukacije i iskustva ili oni ostanu sa nama. Ako ostanu, onda je mnogo više truda, u zreloj dobi, potrebno uložiti, kako bi se otresli stereotipa i predrasuda. Vrlo je često, pogotovo u manjim, zatvorenijim sredinama da roditelji nikako ne žele da dete ide kod psihoterapeuta. O psihijatru i da ne pričamo. Šta će selo reći, šta ako pomisle da im je dete ludo. To je jedna strana novčića. Druga strana novčića je kada se ne uzima za ozbiljno ono što dete ili tinejdžer doživljava.
“Nikada mi nije bilo jasno zašto se plašim mnogih stvari u životu. Mraka, ostajanja sa drugarima sama, nečega što će iznenada doći po mene i odvesti me negde. Sećam se da sam imala 12 ili 13 godina. Tada sam imala prvi panični napad. Užasno mi je bilo. Dugo nisam smela da idem igde bez roditelja. Kada sam tati rekla on mi je prosto odgovorio da je nemoguće da ja sa 13 godina doživljavam stres i da se tako osećam. Rekao mi je i da treba da se zabavljam sa društvom, da trčim, da se igram, a ne da razmišljam o stvarima koje nisu, po njegovom mišljenju, nikako mogle meni da se dešavaju. U tom trenutku sam samo pomislila kako bih više od svega volela da mogu da budem bezbrižna kao druga deca. Činilo mi se kao da sam ja kriva”, priča Milica (19).
E upravo je to strašno. Mi se zbog stereotipa i predrasuda zatvaramo, njima se unižavaju naša osećanja, naše jedinstvenosti i različitosti. Svi se stavljamo u isti koš i u nešto podrazumevajuće. Ako si jedinac/jedinica – razmažen/a si, ako si sa Balkana – voliš da piješ alkohol, ako si odrastao/la u gradu nikada nisi video/la domaće životinje, ako imaš tetovaže i pirisnge – sigurno si problematičan/a i tako u nedogled. A iza svega toga stoji jedno veliko nepoznavanje i nerazumevanje.
Stereotipi i predrasude kroz mladost
Jedna od najvećih budalaštinja ikada (a ujedno i vrlo opasna po mentalno zdravlje) je da mladi ljudi mogu sve da izdrže, da ih stvari ne dotiču i da lakše podnose događaje i pojave oko njih. Odakle je to došlo? I zašto bi iko sve mlade stavio u jedan koš. Da krenemo od početka…Prvo i najosnovnije je to da smo svi različiti, jedinstveni i to je prelepo. Neki od nas su snalažljivi, drugi sponatani, treći uporni, četvrti temeljni, peti radoznali, šesti emotivni, sedmi empatični i tako dalje. Pa onda ako smo po tome nečemu isti, tipa radoznali, nismo radoznali oko istih stvari. Nekoga zanima priroda, nekoga nauka, nekoga horoskop. Idemo dalje. Recimo da neko dvoje ljudi je isto radoznalo oko iste stvari, na primer politike. Prvi/a će da se zanima za teoriju, drugi/a za praktičnu primenu i tako u nedogled…isto je i sa mentalnim zdravljem. Samo zato što smo mladi ne znači da se isto nosimo, da nam isto treba i da isto reagujemo i podnosimo stvari. Nikako nije tačno da nam mladost omogućava bezuslovnu otpornost. I mi se umorimo, i mi se potresemo, i mi razmišljamo o mnogim ozbiljnim i teškim stvarima.
Druga, još veća budalaštinja je da su svi mladi isti. A to možemo da čujemo svuda, pogotovo u mejnstrim medijima. Tu smo obično predstavljeni kao kriminalci ili u nekom negativnom kontekstu. Sad samo na trenutak zastanite i zamislite koliko je to štetno za naše mentalno zdravlje. Ako svaki dan slušamo kako smo svi isti, a onda vidimo da nas mediji i društvo većinski posmatraju u negativnom kontekstu, kako da budemo ohrabreni? Baš zato, koliko god se činilo naivno, nije ok kada kažu svi su mladi isti. Nismo i ne prija nam kada nam svima daju iste osobine samo zato što smo mladi. A o pritisku i da ne pričamo. Tek to je da pukneš. Sada je pravo vreme da uradiš nešto sa svojim životom, sada dok si mlad/a ti je prilika.
“Na psihoterapiju sam počela da idem jer više nisam mogla da podnesem pritisak okoline. Imam 26 godina. Nemam posao, tj nemam stalni posao. Moji vršnjaci su zaposleni, imaju sređeno stambeno pitanje, a ja sam imala osećaj da samo ja ne napredujem, da samo ja od svih mladih ljudi ne koristim ovo vreme da napravim nešto od svog života. Često sam se osećala beskorisno. Mnogo češće tako nego da nešto vredim. Prijatelj mi je preporučio psihoterapeuta kod koga i sada idem. Još uvek imam strahove i još uvek, ponekada, ne mogu da se otrgnem tome da nisam postigla isto što i svi drugi oko mene. Ipak, napredujem i radim na tome svaki dan da ne moram da se takmičim ni sa kim i da je sasvim u redu što imam 26 godina i nisam još uvek kao svi ostali”, kaže Sanja.
Najgori stereotipi u vezi sa mentalnim zdravljem
Ovde ćemo izdvojiti tri (mada ih ima mnogo):
- Ako nisi stalno srećan, nisi ok
- Psihijatrijska pomoć znači da nešto ozbiljno nije u redu sa tobom
- Uzeću lekove na svoju ruku, ništa ne može da se desi
Prvo i osnovno, postoji milion emocija koje možemo doživeti. Najprirodnija stvar na svetu je da nismo konstantno srećni. I nemoguće je na sve reagovati srećom. Izražavanje emocija (tuge, besa, nostalgije, uznemirenosti, radosti, ljubavi) je pokazatelj da smo ok. Da reagujemo i osećamo, doživljamo ljude, pojave i događaje. Dakle, ako si tužan/a to ne znači da automatski nešto nije u redu sa tobom.
Drugo, nekako smo došli u tu fazu da psihoterapija nije baš toliko tabu, sve više se priča o tome, sve više mladih, ukoliko im treba, odlaze na psihoterapiju. Što je još važnije, sve više mediji, roditelji, profesori ne stigmatizuju psihoterapiju već je i podržavaju. Na žalost, to baš i nije tako sa psihijatrom. I dalje se misli da je to nešto strašno. Šta je razlika? Psiholog vam ne može prepisati lek, to isključivo rade psihijatri, koji su po obrazovanju lekari. Psiholog vas može uputiti psihijatru ukoliko postoji potrebe za tim. Psihoterapijom se mogu baviti i psiholozi i psihijatri, a sve u zavisnosti od potrebe klijenta. Odlazak kod psihijatra ne znači da sa vama nešto nije u redu, to samo znači da vam treba još malo pažnje, još malo vetra u leđa i još malo brige. I dalje postoji stigma u vezi sa psihijatrijskim uslugama i o ljudima koji su bili korisnici psihijatrijskih usluga. Može se doživeti određena društvena izolacija. To se polako menja, ali sporo. Upravo zbog tih predrasuda nekada oni kojima je pomoć najviše potrebna, za tu pomoć se ne javljaju.
I treće, uzimanje lekova na svoju ruku. Ovde stoji NE (ne kao kuća, kao soliter). Svaka upotreba lekova, koji nisu prepisani od strane stručnjaka se smatra zloupotrebom. Ne treba nasedati na fore kako je to nešto isprobano i sigurno radi, ne može da naškodi. Svi smo jedinstveni i nikada ne znamo koja je to mala sitničica koja može da presudi šta to upravo nama treba. Uzroke stresa, anksioznosti, paničnih napada, depresije treba tražiti i činiti da se oni otklone, a ne da se samoinicjiativno oni zatrpavaju lekovima. Stručnjaci tačno znaju koliko i kada je nekog leka potrebno. Lek sam po sebi nije rešenje nekog problema. Važno je da se uporedo sa terapijom razvijaju mehanizmi kako se određeni problemi sa mentalnim zdravljem ne bi javljali.
Od stereotipa i predrasuda do razumevanja
Najbolji način za rušenje predrasuda i stereotipa je edukacija i iskustveno učenje. Budite oni koji ruše stereotipe, i unutrašnje i spoljašnje. Ok je da imamo stereotipe, ali nije ok da ne radimo na njihovom rušenju. A kako se to postiže? Na prvom mestu, ako slušamo jedni druge i upoznajemo se, ako damo priliku nekome da nam ispriča svoje iskustvo. Tako shvatamo da nismo baš svi isti i da je nešto što smo očekivali možda sasvim drugačije. Edukacija i informisanje su takođe veoma važni. Razgovarajte sa stručnjacima, čitajte, gledajte i slušajte relevantne izvore. Uvažite tuđe doživljaje iako ih ne razumete. Kao što smo rekli, lepota je u tome što smo jedinstveni.
Krug ide ovako: stereotipi – predrasude – diskriminacija – veoma ugroženo mentalno zdravlje.
A može i ovako: stereotipi – slušanje i upoznavanje – edukacija – rušenje stereotipa – briga o mentalnom zdravlju.
Sledeći put kada ti neko kaže svi ste isti objasni mu/joj zašto niste i zašto je važno da znaš da si dobro.
Kroz projekat Omladinska Laboratorija Zapadnog Balkana (WBYL), koji implementira Savet za regionalnu saradnju (RCC) i finansira Evropska unija (EU), uspesno se sprovodi Tematska laboratorija o omladinskim politikama o mentalnom zdravlju u regionu.U okviru tog procesa, u Srbiji se sprovodi kampanja ‘Da znam da si dobro’.