Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, potrebno je postaviti i odgovoriti na milion potpitanja: Da li mi je mentalno zdravlje prioritet? Da li je dovoljno da sam vodim računa o mentalnom zdravlju? Šta podrazumeva briga o mentalnom zdravlju? Koliko vremena treba da uložim? Da li to treba ja sebi da priuštim ili je to i uloga društva, medija, zajednice? Da li imam novca za psihoterapije? Da li imam vremena za psihoterapije? Kako da znam kada mogu sam/a, a kada mi treba nečija stručna pomoć ili pomoć prijatelja?
Niz bi mogao da se nastavi, ali ćemo stati ovde, jer odgovori na ova pitanja već rešavaju pola posla. Druga polovina je akciji. No, da krenemo od početka.
Da li mi je mentalno zdravlje prioritet?
Ovde su stvari vrlo jednostavne i vrlo komplikovano u isto vreme jer odgovor je DA. Veliko kao kuća DA. Mentalno zdravlje ti je prioritet. Ako nije, onda bi trebalo da bude. Komplikovano deo kreće jer je sve u životu lakše reći, nego uraditi, ali je užasno važno da razumemo, da osvestimo i prihvatimo da mentalno zdravlje treba da nam bude prioritet. Tada počinje prva promena, tada se pali tamo neka lampica koja signalizira da se nešto dešava, da je još nešto stavljeno na dnevni red. I ne, briga o sebi nije sebična. Ako ništa, ona je i briga o drugim ljudima. Odgovor na to da li nam je mentalno zdravlje na prvom mestu može da bude i NE. Onda gledamo kako da to NE pretvorimo u DA. I ima još jedna moguća situacija ovde (vrlo česta i apsolutno okej), a to je kada shvatimo da je odgovor NE i ne želimo, ne možemo ili nećemo da on bude DA. Dakle kada smo svesni da nam mentalno zdravlje nije prioritet i ne radimo ništa da to promenimo (molim te zapamti da je to vrlo često i apsolutno okej). Uskoro ćemo o tome.
Šta podrazumeva briga o mentalnom zdravlju?
Na prvom mestu smo zaista mi ti koji možemo da vodimo računa o našem mentalnom zdravlju. Mi smo ti koji osećaju. To znači da osetimo kada nam nešto smeta, ne prija, kada smo srećni, ljuti, tužni, uplašeni, neraspoloženi, osetimo kada nam se negde ide, osetimo kada nam se negde ne ide. Opet ona lampica tamo negde upaljena blica i signalizira nam pravi odgovor. I opet, da je sve lagano, a svet funkcioniše idealno, vrlo lako bi uvek pratili naše osećaje. Sve osećaje, jer je najnormalnija stvar da nismo stalno srećni, nasmejani i raspoloženi. To je jedna od najvećih zabluda koja postoji – da je mentalno zdravlje jednako uvek prisutna, konstantna sreća. Zamisli da je tvoj odgovor na sve u životu – srećan/a sam. Nemoguće. Prihvatanje toga da imamo gomilu osećanja je početak brige o sebi i o mentalnom zdravlju. Dodatno, ako možeš da se sam/a suočiš sa emocijama koje ti ne prijaju, ako te one ne remete u svakodnevnom životu, ako recimo, tuga nije tvoje dominantno osećanje duži vremenski period, onda definitivno možeš sam/a da vodiš računa o mentalnom zdravlju. Super je i eksperimentisati, istraživati potrebe. Nekome prija meditacija, muzika, trčanje, nekome razgovori, nekome da se dobro ismeje ili isplače. Što bi se reko, samo da radi i da si dobro. Opet, ako ne možeš sam/sama, okej je. Ne moraš. I da, samo zato što nešto možeš, ne znači da to i moraš. Briga o mentalnom zdravlju je osluškivanje sebe, potreba, osećanja i misli koje imamo. Briga je i sklanjanje od ljudi, događaja i pojava koje nam ne prijaju. Briga je i kada uživamo da smo sami i kada se ne plašimo da kažemo šta osećamo. Briga je i kada prećutimo nešto, ali glavno – briga o mentalnom zdravlju je kada volimo i prihvatamo sami sebe, sa svim vrlinama, sa svim manama. Kažu da se prema sebi treba ophoditi kao prema detetu – nežno i sa puno osećaja, ohrabrujući i podržavajući.
Koliko vremena treba da uložim?
Koliko god ti je potrebno i kada god ti je potrebno. I to ne u onom smislu ustani u 5 sati ujutru i život će ti se promeniti. Nekada stvarno ima dana kada ne stižemo da jedemo, a nekada ti dani traju mesecima, tako da nema univerzalnog recepta. Nađi nešto što baš kod tebe radi, što ti prija, što ti puni baterije (pogotovo u danima u kojima se brzo prazne). Nekome je dovoljno 5 minuta pauze, nekome sat vremena ujutru bez da ih iko zove, pita, traži, a nekome je dovoljan jedan dobar odmor godišnje. Isprobaj, istražuj, menjaj metode i vremenom ćeš skontati. Nekada ni sami ne znamo šta je to što nam prija, dok ne probamo.
Da li to treba ja sebi da priuštim ili je to i uloga društva, medija, zajednice?
Treba sebi priuštiti mentalno zdravlje, ali često nije do nas, nije do mene, nije do tebe. Pomenuli smo da imamo mehanizme za borbu sa stresom, ali nisu kod svih isti. Nečiji su kompleksniji, nečiji rade brže, nečije treba malo podmazati, nečiji se istroše vremenom i treba ih zameniti. E tu dolaze društvo, mediji i zajednice. Naša je odgovornost da budemo solidarni, da brinemo jedni o drugima, da ne podstičemo okidače. Mediji treba da nam daju istinite informacije, edukativne sadržaje, oni treba da nas usmere, da nas ohrabre, da nam daju prostor da se čujemo, da ruše stereotipe i predrasude, ne da ih podstiču. Tu se nadovezuju društva i zajednice u kojima živimo. Njihova je uloga da obezbede pojedincu osećaj pripadnosti, osećaj podrške, bezbednosti i tolerancije. Ako ovoga nema, vrlo često uz sve naše odlične mehanizme, mentalno zdravlje može biti narušeno. Tada je vreme za pomoć stručnjaka/kinje, a u vidu psihološke podrške. Ako ste istrošili tehnike, ako ne možete da izađete na kraj sa strahovima, razmišljanjima i strepnjama, ako vas dugo drže osećaju koji vas remete u svakodnevnom životu onda je vreme da prste umeša psiholog, psihoterapet ili psihijatar. Ta jedna osoba koja pomaže onoj lampici da zasvetli, da reaguje, da se ugasi kada treba, ta osoba koja te aktivno sluša i pomaže u nalaženju konstruktivnih ideja. Dakle, odgovor na pitanje kako odvojiti da li možete sami da brinete o svom mentalnom zdravlju ili vam treba nečija pomoć leži u prepoznavanju istrošenosti (ili nepostojanju) sopstvenih mehanizama. A da bi sve to lakše prepoznali i krenuli da delamo, neophodno je da imamo prave informacije, da imamo društvo koje ne stigmatizira i ne retraumatizuje, da imamo nekoga ko nas čuje.
Da li imam novca za psihoterapije?
Na ovo pitanje ovaj tekst neće dati konačan odgovor, ali će dati nekoliko smernica. Ako ste u situaciji da imate novca koji možete potrošiti na slobodno vreme, onda je sjajna stvar da po nekada to slobodno vreme (ukoliko je to, naravno potrebno) zamenite sa psihoterapijom. Ništa ne možete da izgubite, možda vam se samo ne svidi nečiju pristup ili način rada, a možda to bude najbolja odluka koju ste doneli. U većini gradova postoje psihoterapeuti i cena jednog prosečnog termina nije više od 20 eura (nekada i manje). Ako možete i imate taj novac, nema razloga da ne probate. Uvek možete da ne nastavite, napravite pauzu ili se dogovorite za načine plaćanja. Od perioda pandemije mnogi psihoterapeuti su ostali da rade online. To dodatno smanjuje potencijalne troškove, na primer prevoza, do psihoterapeuta. Postoje i rešenja kada nismo u situaciji da platimo psihoterapiju. Obavezno se raspitajte kakav je sistem podrške u vašim školama, fakultetima ili na poslu. Možda je tu neko ko može pomoći. Takođe, proveriti da li i kada uslugu psihoterapije nude Domovi zdravlja u kojima ste prijavljeni (u kojima imate zdravstveni karton). Ovo je posebno važno u manjim mestima, tamo psihoterapeuti nekada dolaze samo jednom nedeljno. Trenutno mnogo organizacija civilnog sektora nudi besplatnu psihološku podršku mladima. Mogu se zakazati onlajn ili oflajn termini. Možete i postavljati pitanja putem sajtova ili društvenih mreža. A kada smo kod društvenih mreža, sve više psihologa i psihijatara ima svoje naloge na društvenim mrežama koje možete pratiti i koji vam mogu pomoći. Samo pažljivo! Proverite profile i one koji pričaju na njima, ovde je double check jako bitan. Ne treba vam neko ko juri klikove, treba vam neko ko je stručan i iskreno želi da vam pomogne. Na žalost, mnogi od ovih procesa su spori, ali nisu nedostižni 7 i ne treba od njih odustati samo zato što je sistem takav. Tu su i dalje ljudi koji žele da vam pomognu i da vas saslušaju.
I ono najvažnije, nikada nije kasno da počnete da se brinete o sebi, da počnete da razvijate mehanizme koji pomažu, da otkrijete potrebe i osećanja koja imate, da prihvatite sebe. I nikada nije prerano za priču o mentalnom zdravlju, za deljenje, za razumevanje i podršku. Vrlo često mladi prve osećaje, misli, želje i iskrene reakcije dele sa svojim vršnjacima, uz kafu, uz šetnju u parku, preko onih dugih telefonski poziva ili niza glasovnih poruka. To je prvo mesto gde možemo biti saslušani i gde možemo da saslušamo. Nekada je samo to dovoljno. Nekada samo kroz taj jedan iskren razgovor sa nekim ko nas čuje održavamo naše celokupno mentalno zdravlje.
A uvek ima neko ko te čuje, neko kome je potrebno da zna da si dobro.
Kroz projekat Omladinska Laboratorija Zapadnog Balkana (WBYL), koji implementira Savet za regionalnu saradnju (RCC) i finansira Evropska unija (EU), uspesno se sprovodi Tematska laboratorija o omladinskim politikama o mentalnom zdravlju u regionu.U okviru tog procesa, u Srbiji se sprovodi kampanja ‘Da znam da si dobro’.