fbpx
Kako razumeti anksioznost?

Kako razumeti anksioznost?

“Srce mi jako lupa, teško mi je, jedva dišem, ispod kože mi je gomila iglica koje hoće napolje. Nebo će mi svakog trenutka pasti na glavu. Što baš moju, ne znam, ali desiće se. Misli me brzinom svetlosti voze u milon smerova i svaki je sa katastrofalnim ciljem. Zakucan/a sam u mestu, a najradije bih pobegao/la”. Ovako anksioznost izgleda u praksi, kaže psihološkinja Tanja Trifković.

Ona dodaje da je u teoriji anksioznost stanje strepnje, zabrinutosti, straha, nemira, nervoze ili nelagode u vezi nečega sto može imati neizvesan ishod.

“Kada smo spomenuli teoriju i praksu, nije ok da istoriju zapostavimo, a ona kaže da je stanje straha precima vrlo uspešno čuvalo glavu. Na svaki nadrazaj koji bi signalizirao opasnost, strah bi okidao mehanizam “beži ili se bori”, oštrio čula i stavljao organizam u pripravnosti. Problem je nastao ubrzanjem svakodnevice. Svet se prilagodio tehnici, ali naša tela su ostala ista. Svaki novi dan donosi nove zahteve i izazove. Sve više je obaveza, a dan i dalje traje 24 sata. U ovakvim uslovima sasvim je normalna pojava i osećaj uznemirenosti. Svi ga s vremena na vreme osetimo i živimo sa njim”, ističe Tanja.

Uobičajeno je da se anksioznost pojavi pred polaganje ispita, čekanje važnih rezulata, prvi sastanak…. Dakle, kada se osetiš kao što je opisano, to ne znači da sa tobom nešto nije ok, već da si samo čovek koji prirodno reaguje na opasnost, šta god ona za tebe bila.

Onda kada anksioznost postane toliko česta i intenzivna da te ometa u svakodnevnom životu, vreme je za stručnu pomoć. I to je isto sasvim ok.

Velika je hrabrost moći tražiti pomoć. To znači da smo osvešćeni, spremni za pozitivnu promenu i spremni da uzmemo stvar u svoje ruke.

Nevena Milivojević (19) kaže da anksioznost nije ništa čudno, nešto što treba kriti i čega se treba stideti. To nam, prema njenim rečima, pomaže da uključimo alarme za brigu o sebi.

“Taj osećaj nam govori da je našem telu i umu potrebna dodatna briga. Bukvalno sami sebi skrećemo pažnju da nešto treba menjati. Na žalost, često nas je sramota, često mislimo da smo jedini kojima se tako nešto dešava. Istina je da nas je mnogo, samo retko o tome pričamo. Meni je mnogo lakše bilo kada sam o anksioznosti pričala sa drugarima. Onda smo počeli da delimo tips & triks, one male stavri koje svako od nas radi kako bi se smirio u trenutku. U jednom periodu sam išla na psihoterapiju, jer postoje periodi i situacije koje samo stručno lice može objektivno da sagleda i ponudi adekvatnu pomoć”, kaže Nevena.

Mnogo stvari može da utiče na postojanje anksioznosti. Često se pitamo zašto se ovo baš meni događa? Nekada je u pitanju genetika, često ukoliko je neko u našoj porodici skol anksioznosti, bićemo i mi. Naravno, to ne mora uvek da bude slučaj. Nekada je to prosto deo naše ličnosti, neko je introvetniji i ne oseća se prijatno u svakoj situaciji i sa svim ljudima. Nekada nam se može dogoditi neki traumatičan događaj koji bude okidač za anksioznost, a nekada i neke fizičke tegobe mogu uzrokovati anksioznost – kao na primer aritmija.

Anksioznost i ja: šta ako neko pomisli da sam čudan/a?

A šta ako anksioznost počne kada smo u javnosti ili među ljudima koji nam nisu sigurno okruženje? Šta ako nas neko osudi i ne shvati?

“Zašto misliš da ćete zbog tvojih strahova neko osuditi, odbaciti? Da li je to odbacivanje zapravo tvoj najveći strah? Potreba za pripadanjem je jedna od najjačih, ali da bi nas drugi prihvatili i uvažili, moramo razumeti i prigrliti sami sebe. Znam, lakše reći nego uraditi, ali uz dovoljno upornosti i više nego moguće. Kreni na put života, istraži, upoznaj i zavoli sebe sa svim vrlinama, manama, jednakostima i posebnostima. Kada to uradiš, osudi i odbacivanju nema mesta, kaže psihološkinja Tanja Trifković.

I upravo to, zavoli i prihvati sebe! Baš tako kako jeste, baš sa svim strahovima i nesigurnostima, baš sa svim borbama na dnevnom nivou. A voleti sebe, znači imati vremena za sebe, za hobije koji nam prijaju, za ćutanje, za putovanja, za šetnju…Ne možemo da mahnemo magičnim štapićem i oteramo stres ili anksioznost, ali možemo (stvarno možemo) svaki dan da uradimo nešto što nam prija, što nas rasterećuje i odmara. Za nekoga to je gašenje telefona pred spavanje, za nekoga to je meditacija, provođenje vremena u prirodi ili kafa sa nekim ko je blizak, ali pre svega to je razgovor sa samim sobom. Osvešćivanje da smo i dalje važni, dobri, pametni i lepi, bez obzira što nas uhvati nervoza i strah u gužvi. Bez obzira na to što bez razloga u trenutku mislimo da će se svet srušiti. To smo i dalje mi, to si i dalje ti.

“Mislio sam da je anksioznost nešto što se samo meni dešava, da sam ja drugačiji, slabiji. kada god bih bio oko nečega anksiozan, ja bih se pretvarao da mi se ne dešava ništa, trpeo bih jer me je bilo sramota. Nisam želeo da ljudi oko mene pomisle da sam čudan i da sam plašljivko. Pogotovo što sam ja muško, pa se nekako podrazumeva da sam jači i da mogu da izdržim više. To je trajalo neko vreme, a onda sam uz anksioznost dobio i panične napade. I to sam otkrio guglajući, sam. Nekada me to guglanje smirivalo, a nekada dodatno plašilo. Nisam želeo ni sa kim da pričam o tome. Počeo sam da se povlačim i bežim od situacija u kojima bi moglo da mi se desi nešto neprijatno, nešto što bi me trigerovalo. Tek onda kada sam shvatio da svaki dan ustajem i očekujem panični napad, nervozu i strah oko nečega sam shvatio da je vreme da uradim nešto za sebe. Više nije bilo stvar toga šta drugi misle, već šta ja mislim o sebi i kako ja želim da živim”, kaže Petar Ćebić.

Psihoterapija je važna jer se bavi nama i našim jedinstvenim potrebama

Ono u čemu se svi stručnjaci slažu je da nikako ne treba postavljati samodijagnoze. U tom smislu internet nikako nije pouzdan. Svi smo jedinstveni i individualni, te stoga svakom od nas treba posebna pažnja. Nekome, na primer, pomaže duboko disanje, nekome brojanje, nekome fizička aktivnost. Isto tako, bez obzira na to, što pronađemo sličnosti na internetu sa našim simptomima i situacijama u kojima smo anksiozni, to ne znači da su ponuđenja rešenja dobra za nas. Zato je psihoterapija važna. Tu se jedna osoba posvećuje samo nama, uključuje kontekste u kojima mi živimo, naše rakcije na određene stvari, pojave i ljude, naše emocije , rekacije i doživaljaje. Uljučuje nas kao individuu, ne posmatra nas globalno, kao većinu. To je poverljivi i konstruktivni odnos jedan na jedan jer nekada samo jedna sitnica menja stvari. Uzmimo na primer spremanje jela od krompira. Osnova je ista – krompir, ali neko više voli pire, neko prženi, neko dinstani, a neko pečeni krompir. Pa onda imamo slaniju verziju, slatku verziju, krompir kao zasebno jelo ili krompir kao dodatak jelu. Može biti glavno jelo ili salata. Dakle može biti sto ljudi kojima prija krompir, ali nikome od njih na isti način. Nekada se upravo predrasude o psihoterapiji baziraju na tome: šta će mi taj neko reći što ja već ne znam? Kako će meni pomoći, kada to svi imaju? Zašto je to potrebno kada sve to mogu da nađem na internetu? E pa upravo zato što si ti poseban/a i zato što su tvoji doživljaji jedinstveni, a nekada ne možemo sami da se izborimo sa njima. Ako padnemo i samo malo ogrebemo nogu, verovatno je da čemo sami moći da regulišemo poseskotinu, ali ako padnemo i polomimo nogu, sigurno ćemo otiči kod lekara. Ne može nam pomoći neko ko je isto tako lomio nogu. Isto je i sa anksioznošču koju ne možemo sami da prevaziđemo.

“Svakom bih preporučila psihoterapiju, u stavri ja da se nešto pitam, svako na celom svetu bi jednom dnevno išao na psihoterapiju, ne zbog problema, već zbog rasterećenja, prevencije. To je neko ko naše osećaje gleda objektivno, ko ne osuđuje i zna kako da nam pomogne, zna kako da nam pristupi. Naravno, treba biti pažljiv pri izboru psihoterapeuta. Ja sam tek iz trećeg pokušaja našla nekoga ko mi odgovara i u koga imam poverenja.”, kaže Nevena.

Kako pomoći nekome ko je anksiozan?

 Poverenje je ključ svakog odnosa, a oni kojima verujemo mogu biti veoma važna karika i podrška tokom anksioznih napada. Postoje stvari koje možemo da uradimo ukoliko primetimo da je neko anksiozan/a, iako nismo psihoterapeuti. Na prvom mestu je da ne osuđujemo. Zvuči jako lako: ne osuđuj. Praksa pokazuje drugačije, od onoga zašto si sada uznemiren/a, to je samo ispit pa do onoga mislio/la sam da si jači/a od ovoga. Nikada ne znate šta nekome može biti okidač i zašto neko doživljava ono što doživljava. Zapamtite da se mnogo njih ne usuđuje da traži pomoć, upravo jer se plaše osude. Na drugom mestu je podrška i razumevanje. Pokažite osobi da ste tu, da je ta osoba jednako važna bez obzira na to što trenutno prolazi, pokažite joj da je ok da bude ranjiv/a. Ne umanjujte ono što osoba doživljava. Rečenice poput prošao/la si ovo milion puta, znaš da ti nije ništa, svi su anksiozni, saberi se su zabranjene i mogu pogoršati anksioznost. Često je dovoljno da samo budete tu i kažete naglas da ste tu i da će sve biti ok. Naravno edukujte se i informišite o tome šta je anksioznost i kako utiče na osobu. Razgovarajte sa stručnjacima i relevantnim izvorima. Raspitajte se šta je to što vi možete da uradite, a kada je vreme da ohrabrite osobu da razgovara sa stručnim licem. Dodatno, razbijajte stigme, tabue i predrasude u vezi sa mentalnim zdravljem (a to možete ako se edukujete). Što više pričamo o tome, to će manje ljudi imati potrebu da se zatvara, trpi i ćuti. I last but not least, budite strpljivi jer se poverenje ne stiče lako. Nemojte se osećati uvređeno ako neko koga volite i ko vas voli ne želi sa vama da podeli osećaje i strahove. Nekome je potrebno vreme da shvati da se neće osećti odbačeno i da ga nećemo gledati drugačije ako ima nesigurnosti i strahove. Korak, po korak, pokažite osobi da ste tu i da se vaše mišljenje o njoj/njemu nije promenilo.

Pokažite da vam je istinski stalo da znate da je dobro.

#DaZnamDaSiDobro


Kroz projekat Omladinska Laboratorija Zapadnog Balkana (WBYL), koji implementira Savet za regionalnu saradnju (RCC) i finansira Evropska unija (EU), uspesno se sprovodi Tematska laboratorija o omladinskim politikama o mentalnom zdravlju u regionu.U okviru tog procesa, u Srbiji se sprovodi kampanja ‘Da znam da si dobro’.