“Milion puta sam se pitala kako je neko do koga mi je stalo, da li je stvarno okej, kada kaže da je okej. Stalo mi je da oni koje volim znaju da nisu sami, da je normalno plakati, biti besan, tužan, imati momente kada želimo da smo sami. Okej je da osećamo. Stalo mi je i da sam ja okej, da sam dobro, zato me i nije sramota da pričam o svom mentalnom zdravlju. Više mi nije problem kada mi neko kaže to je sve u tvojoj glavi jer jeste i želim da podelim sa nekim sve to što je u mojoj glavi, želim da me neko razume i pomogne mi da shvatim šta je to tačno u mojoj glavi i telu”- Ivana Joković (28).
Poslednjih godina se mnogo više priča o mentalnom zdravlju, ali te priče nikada dosta, ali baš nikada. Odškrinuli smo ta vrata i zavirili, ali je još mnogo koraka potrebno napraviti, pogotovo ka mladima. Potrebno je da osećamo da je medijima, donosiocima odluka, nastavnicima, roditeljima, zajednicama u kojima živimo iskreno stalo da znaju da smo dobro. I da nam pomažu u tome, da nas ohrabruju da pričamo, da se edukujemo i da nas podrže kada hoćemo da podelimo priču. Nekada se čini da su te naše priče naivne, prolazne, najnormalnije. Nekada i jesu, ali često one mogu otkriti šta se to mota po našim glavama, koji su nam strahovi, potrebe i želje, šta osećamo.
“Nije lako pričati o problemima. Svi bi voleli da nam sve ide, onako lagano, da smo uspešni, srećni, bogati, da su nam sve želje ispunjene…ali to tako ne ide u stvarnom svetu. Trik je u tome da ti neko kaže da je okej da nisi naj, naj, da je apsolutno normalno imati i emocije koje nisu samo radost i sreća. Ja sam celu srednju pokušavala da objasnim mami i tati da prosto neke predmete ne volim, trudim se, ali mi ne idu, da dajem svoj maksimum za tu peticu koja nekada bude trojka ili dvojka. Oni su prosto mislili da ja mogu i želim više. Dugo nakon toga mi je trebalo da se otrgnem tome da moram da budem najbolja na fakultetu, najbolja na poslu, najbolja na odbojci, najbolja u svemu. Zaboravila sam da treba da budem dobra prema sebi, dok nisam krenula na psihiterapiju. Korak, po korak i shvatila sam da ja ne želim to naj i da tuđa očekivanja ne moraju biti moja stvarnost”- Nataša Pavlović (27).
Briga o sopstvenom mentalnom zdravlju je svakodnevna i celoživotna. Brinući o sebi – brinemo o drugima. I tu je važno podvući da imaš pravo da kažeš neću kada nešto nećeš, da imaš pravo da kažeš ne mogu kada nešto ne možeš i da imaš pravo da kažeš ne želim kada nešto ne želiš. Čini se jednostavno i neznatno, ali moći reći ne je vrlo važno kada pričamo o mentalnom zdravlju. Od jednostavnog ne želim još jednu čašicu (bez objašnjenja zašto) do krupnih ne poput neću više da slušam druge – sada slušam sebe.
“Najvažnije ne koje sam rekao je bilo kada sam odlučio da tadašnji život nije za mene, rekao sam ne svemu što me sputava, tadašnjem poslu, tadašnjim lošim navikama. To je otvorilo mnoga buduća da – Miloš Božić.
Kažu da se prema sebi treba ophoditi kao prema detetu koje smo nekada bili. Nežno i sa puno ljubavi. A o tom detetu, o tebi mnogo njih brine. Postavljanje granica neće udaljiti one koji treba da ostanu. Njima je važno da znaju da si dobro i zato uvek brini o sebi.
Kroz projekat Omladinska Laboratorija Zapadnog Balkana (WBYL), koji implementira Savet za regionalnu saradnju (RCC) i finansira Evropska unija (EU), uspesno se sprovodi Tematska laboratorija o omladinskim politikama o mentalnom zdravlju u regionu.U okviru tog procesa, u Srbiji se sprovodi kampanja ‘Da znam da si dobro’.