Jedna vrela letnja sreda u Beogradu, brdo posla koji te čeka u kancu, glava koja pada od umora i jedva čeka vikend.. ovo ne zvuči baš idealno, zar ne? Ili možda ipak jeste, ako radiš ono što voliš, a ta naizgled obična sreda bude jedna od onih posebnih dana u Beogradu.
Sreda 17. avgust jeste bila jedan poseban letnji beogradski dan! Nije bio u pitanju nikakav festival, vreme pored reke, niti dan posvećen prijateljima, ali jeste svakako bilo nešto što svi volimo – dan rezervisan zamlade i ono što oni imaju da kažu.
Da, ta sreda je počela kao i svaka druga, dolazim u kanc, malo se žalimo na vrućinu, malo na ono što nas čeka i bacamo se na posao. Kao i svih prethodnih dana, u pauzama od posla zajedno komentarišemo važne procese kojima se trenutno bavimo, jedna od njih – Javna rasprava o Nacionalnoj strategiji za mlade 2022-2030. Tog dana je tema bila posebno aktuelna, jer se deo našeg tima upravo spremao da krene na javnu raspravu u Beogradu. Sasvim obična sreda postala je baš važna nakon što je neko predložio da ipak krenemo svi zajedno.
Razmišljala sam kako se nisam spremila da tog dana izlazim iz kanca, kako je pretoplo, kako imam još puno posla koji treba da završim.. Ali vrlo brzo posle ovih promišljanja dolazi pitanje – ima li važnijeg zadatka tog dana, ili bilo kog drugog, nego da budemo glas mladih u ovako važnom procesu, i da kao tim budemo zajedno i u ovome? Shvatila sam da nema i vrlo brzo promenila mišljenje!
Uz pripremljene beleške, širok osmeh, ali i čvrst stav i odlučnost, došli smo na javnu raspravu i pretvorili običan letnji dan u jedan baš važan dan koji ćemo pamtiti.
Sam događaj je naizgled bio kao i svaki drugi. Ono što je bilo drugačije bila je energija koja je kružila prostorijom, učesnici i učesnice različitih profila, interesovanja i stavova, konkretni predlozi, pripremljene preporuke, vidljiva želja da učestvuju u procesima koji ih se tiču. Iako, iskrena da budem, nije bilo onoliko prisutnih koliko bismo očekivali za glavni grad, rasprava se odužila i dobila svoje jasne zaključke.
Jedna obična sreda postala je baš važna u mom kalendaru ovog leta. Osim toga što sam uživala u svom prvom iskustvu ovog tipa, bila sam oduševljena i stavovima mladih i energijom koju svi zajedno delimo. Ono što je ipak tu sredu definitivno učinilo posebnom je osećaj važnosti, osećaj da nas neko sluša i da će makar nešto uraditi sa onim što imamo da kažemo.
Nakon drugog sata rasprave, već sam osećala umor i pad koncentracije, i biću iskrena – jedva čekala da se završi, često mislila da diskusija ide u nedogled ili da su svi tu samo forme radi – ali ukupni utisak je da smo tog dana stvarno nešto postigli. Izneli mišljenja i stavove, dali konkretne preporuke i sveukupno doprineli nečemu što je najvažniji strateški dokument koji će određivati položaj mladih u našoj zemlji!
Najveći utisak rasprave je svakako bila osećaj privilegije što sam deo KOMS tima, oduševljenost našim predstavnicama i to što su najvažnije preporuke i komentari i tog dana, ali i tokom čitavog procesa došli baš od njih, kao i zahvalnost što bilo koja sreda, ili bilo koji trenutak mogu da postanu baš važni, sve dok smo u tome zajedno i verujemo u prave stvari.
Autorka teksta: Emilija Ničić, KOMS praktikantkinja za program