Zanimljivo putešestvije, vrućina, ohrabrenost, važan događaj, dragi ljudi – tako nekako bih ja opisao učešće na Javnoj rapsravi u Novom Sadu o najvažnijem dokumentu za mlade u Srbiji.
Kako bih ti bolje približio moje učešće na Javnoj raspravi moram početi od samog početka – putešestvija.
Živim na selu i put do Novog Sada zna ponekad da bude problematičan. Majka me je odvezla do raskrsnice koja izlazi na Temerinski put. Čekao sam autobus, ali je kasnio. U međuvremenu staju mi ljudi iz sela i kupe me sa raskrsnice.
Pošto ljudi koji su me pokupili nisu ulazili u grad, ostavili su me na nekoj random stanici, gde sam čekao gradski. Nije mi bilo sve jedno, jer su ispred mene brzinom svetlosti prolazili kamioni, automobili.. Ali, nakon nekih desetak minuta čekanja na toj stanici, nailaze moji rođaci iz Bečeja, pa sam zajedno sa njima došao do glavne autobuske stanice u Novom Sadu.
Do tada preznojao sam se, najmanje šest puta, ali najvažnije je da sam stigao na vreme, živ i zdrav. Kako bi se reklo, imao sam više sreće, nego pameti.
Našao sam se sa Gocom, iz Bečejskog udruženja mladih, zajedno smo uhvatili gradski i uputili se ka OPENS-u. Na jednoj od stanica u bus je ušla i Milica Borjanić iz Krovne organizacije mladih Srbije. Nas troje smo zajedno došli do odredišta.
E sad o Javnoj raspravi
Dakle, po prvi put sam učestvovao na Javnoj raspravi, pre samog događaja bio sam vrlo uplašen, jer nisam znao kako to sve izgleda, da li postoje određene procedure… Po glavi mi se motalo: Šta ako ispadnem glup, šta ako napravim lapsus, šta ja tu mogu da promenim?
Nisam ispao glup, nisam napravio lapsus, moj glas se čuo direktno ispred donosioca odluka, osećao sam se moćno, jer su se moji komentari i predlozi uvažili.
Javna rasprava nije nikakav proceduralni događaj – ništa posebno. Ljudi iz Ministarstva su predstavili strategiju, a potom je otvoren prostor za diskusiju, što je najbitniji deo i to je to. Rasprava je zapravo dijalog, gde prisutni iznose svoja mišljenja, daju komentare predstavnicima Ministarstva omladine i sporta, kako bi se predlog određenog dokumenta unapredio (u ovom slučaju Nacionalna strategija za mlade u RS).
Pre mene govorila je Milica, koja je napomenula da KOMS sprovodi kampanju, gde se trude da u ovaj proces uključe što veći broj mladih da dostave svoje komentare, a predstavnici Ministarstva omladine i sporta su naglasili da bi bilo dobro da ohrabre mlade da komuniciraju direkntno sa njima.
Javio sam se za reč i počeo da pričam. Na početku izlaganja, ponosno sam demantovao komentar koji je bio upućen na Miličino izlaganje od strane predstavnika Ministarstva i rekao da sam ja upravo ohrabrena mlada osoba od strane BUM-a i KOMS-a da komuniciram direktno sa njima…
Kada iznosiš mišljenje ili govoriš iz iskustva, ne možeš da pogrešiš. Pomenuo sam mentalno zdravlje mladih, obrazovanje, aktivno učešće, naglasio sam položaj mladih sa sela i Fond za mlade talente. Nakon iznetnog viđenja stvari iz moje perspektive, donosioci odluka su to prokomentarisali – šta je predviđeno dokumentom, šta nije…
Nakon Javne rasprave, bio sam ponosan na sve ljude koji su učestvovali. Bili smo glasni u pokušaju da se dokument dodatno unapredi, a koji će uticati na sve mlade u Srbiji do 2030. godine.
Autor teksta: Uglješa Surdučki