O položaju mladih na tržištu rada se u poslednje vreme sve više piše i govori. U jednom od prethodnih tekstova smo se bavili upravo ovom temom. Ipak, pored istraživanja – podataka, brojki, statistika, infografika i svih pratećih elemenata – jednako je važan subjektivni osećaj koji mlada osoba ima kada dođe vreme u njenom životu da se zaposli.

Za neke to vreme bude ranije, možda čak i u toku srednje škole, za neke je to nešto kasnije – ali suština je ista – svi se kad-tad zaposlimo.

U tom trenutku, kada se suočimo sa realnošću i shvatimo da je došlo to vreme, kada nam pomoć institucija postane potrebna – počinjemo da razmišljamo o tome da li nama neko nešto garantuje na tržištu rada? Da li nam institucije nešto garantuju? Ako da – šta nam to garantuju? Ako ne – da li bi trebalo? 

Nesumnjivo je da nam je u takvim trenucima, koji po mnogo čemu mogu i da se okarakterišu kao svojevrsne „prekretnice“ u karijeri mlade osobe, shvatamo da nam je potrebna sigurnost. Najpre sigurnost da ćemo do tog željenog radnog mesta uopšte i doći.

Jedan od vidova sigurnosti, koju bi trebalo da svaka mlada osoba kod nas ima, jesu i Garancije za mlade. O Garancijama smo već govorili – one predstavljaju političku obavezu, koja postoji i sprovodi se na nivou članica Evropske unije, da vlade država članica EU obezbede svim mladim ljudima kvalitetnu ponudu za zapošljavanje, nastavak obrazovanje, praksu ili obuku.

Na ovaj način, na institucijama je veliki zadatak da obezbede garanciju i da mladima olakšaju i pomognu u pronalasku prvog posla, razvijanju veština ili u pronalasku načina za nastavak školovanja – i sve to u ograničenom roku od četiri meseca nakon prestanka obrazovanja ili u slučaju gubitka posla.

Još jedan od razloga zbog kojih bi program Garancija za mlade bio izuzetno koristan mladima kod nas je i to što se ovaj program pokazao kao izuzetno efektan na nivou Evropske unije – nakon nekoliko godina primene Garancija, istraživanja su pokazala da je stopa nezaposlenosti mladih 2020. godine, pre izbijanja pandemije, bila smanjena na 14,9% – što je rekordno niska stopa na nivou Evropske Unije.

Realnost mladih kod nas je da je nezaposlenost jedan od najvećih problema sa kojima se suočavaju – o čemu najbolje svedoči podatak da je od ukupnog broja nezaposlenih u Srbiji, 21 odsto čine mladi ljudi.

Zbog ovakvih podataka, ali i zbog situacije na terenu, lako je razumljivo zašto su teme poput preduzetništva mladih, zapošljivosti mladih u NEET statusu (Not in Employment, Education or Training) i načinima na koje mlada osoba može da upravlja svojom karijerom.

U najnovijem istraživanju koje je sproveo Regionalni savet za saradnju (Regional Cooperation Council) je navedeno da postoje politike koje bi mogle da se sprovedu, odnosno uvedu, u cilju unapređenja aktivnuih mera podrške zapošljavanju i radi povećanja zapošljivosti mladih ljudi, kao i drugih osetljivih grupa. Upravo bi jedna takva mera bio program Garancija za mlade. 

Razvitak programa Garancija za mlade koji se danas sprovodi na nivou članica Evropske unije započet je 2012. godine, kada je Evropska komisija lansirala paket mera za zapošljavanje mladih, kojim je predloženo uvođenje prakse kao sredstva za lakšu tranziciju, odnosno premošćavanje iz obrazovanja na tržište rada. Nakon toga je 2013. godine u martu pokrenuta Inicijativa za zapošljavanje mladih (YEI). Nakon toga je u aprilu iste godine pokrenuta inicijativa Evropske garancije za mlade. Evropska komisija je 2020. predložila proširenje ovog programa na Zapadni Balkan, u okviru Ekonomskog i investicionog plana za Zapadni Balkan.

U početku se program Garancija za mlade sprovodio sa fokusom na dve grupe:

1) mlade ljude u tranziciji od škole do posla

2) mladi u NEET statusu – mladi koji nisu zaposleni, nisu u (formalnom) obrazovanju niti na obuci

Pre nego što Garancije za mlade počnu da se sprovode kod nas, korisno je obratiti pažnju na iskustva iz EU koje su kroz ovaj proces već prošle. Iskustvo je pokazalo da je u nekim državama članicama EU implementacija programa Garancija ukazalo na situaciju da nije dovoljno i da ne može problem zapošljavanja mladih da rešava samo jedan odsek/agencija ili organizacija.

Ovo pitanje – pitanje zapošljavanja mladih – nadležnost je kako lokalnih organa, tako i nacionalnih službi za zapošljavanje, ali i omladinskih organizacija, kao i drugih institucija – poput ministarstava.

Interesantan je podatak da je Francuska jedna od prvih država članica EU koja je sprovela program Garancija za mlade. U njenom slučaju, programom je koordinisalo ministarstvo nadležno za zapošljavanje, dok je na nacionalnoj službi za zapošljavanje koja je radila u saradnji sa lokalnim kancelarijama za mlade radila na promovisanju mera.

Kada je reč o Srbiji – koordinator programa je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja (MRZBSP), dok je na Nacionalnoj službi za zapošljavanje da promoviše mere programa.

Kako bi Garancije za mlade bile uspešno implementirane i kako bi funkcionisale na najboljem nivou, potrebno je da u sprovođenju učestvuje više aktera. Između ostalih, takvi važni akteri za funkcionisanje Garancija bi bio omogućen pristup lokalnim kancelarijama za mlade.

Preporuka koju je Međunarodna organizacija rada uputila iskazuje da je za implementaciju programa potreban pilot projekat koji bi na nacionalnom nivou prikazivao svrhu koje Garancije za mlade imaju, kao i njihove ciljeve. Zaključak Međunarodne organizacije rada (MOR-a) je bio da bi pilot studija trebalo da bude sprovedena u tri grada u Srbiji.

Kako bi se ovo ostvarilo, potrebna je koordinacija nekoliko sektora i investicije zarad ostvarivanja preduslova potrebnih za implementiranje Garancija za mlade. Potencijalno bi ovakvo restrukturiranje moglo da podrazumeva reorganizaciju Nacionalne službe za zapošljavanje i dodelu sredstava za angažman savetnika za zapošljavanje.

Kod nas bi bilo izuzetno korisno i od velike važnosti da se uzmu u razmatranje evaluacije sprovođenja Garancija za mlade u državama članicama EU, koje bi mogle da posluže kao svojevrsni putokaz i izvor ideja i načina za sprovođenje ovog programa.

Jedan od značajnih zaključaka je povezan sa teškoćama prilikom dopiranja i aktiviranja mladih iz najosetljivijih grupa – osoba sa invaliditetom i mladih sa nerazvijenim veštinama.

Govoreći u kontekstu poređenja naše situacije sa državama članicama EU, zanimljivo je da stopa napuštanja obrazovanja u Srbiji nije naročito visoka naspram EU – stopa završetka osnovne škole je 97,1% a stopa završetka srednjoškolskog obrazovanja je 87%, pokazuju podaci Ministarstva omladine i sporta. Ono što ipak jeste izazov u tranziciji odnosno u periodu od završetka formalnog školovanja do pronalaska posla je kvalitet obrazovanja i nedostatak digitalnih veština.

Ono što je praksa i iskustvo država članica EU pokazalo jeste da je prilagođavanje institucionalnog okvira za implementaciju Garancija za mlade veoma delotvorno kako bi se unapredila i efikasnost same Nacionalne službe za zapošljavanje. Takođe je važno napomenuti da finansijska sredstva potrebna za implementaciju ovog programa igraju veoma važnu ulogu, jer bi u slučaju finansijskog nedostatka ili nedovoljnih sredstava, moglo da dođe do odlaganja intervencije – tj. same implementacije.

U jednom od istraživanja koje je sproveo Regionalni savet za saradnju (Regional Cooperation Council – RCC) pod nazivom „Studija o zapošljivosti mladih na Zapadnom Balkanu“ (Study on Youth Employment in Western Balkans), koncizno je navedena mapa puta koji Garancije predstavljaju.

Uvođenje ovakvog važnog mehanizma koji bi predstavljao podršku mladima kako bi brzo ušli i pristupili tržištu rada je proces i nije moguće da za kratko vreme bude uspostavljen i savršeno funkcionalan. Iz tog razloga, od velike je pomoći mapa puta koji je potrebno preći.

Prema preporuci Saveta iz oktobra 2020. godine, četiri su faze u oblasti politika:

1. Mapiranje i rana intervencija
2. Obuhvatanje
3. Priprema
4. Ponuda

Mapiranje i rana intervencija – program Garancije za mlade bi trebalo da bude zajednički koncipiran i implementiran kroz partnerstva koja uključuju vladine institucije (na centralnom, regionalnom i lokalnom nivou), kao i privatni i poslovni sektor, institucije za obrazovanje i obuku, ali i nevladine organizacije i udruženja mladih.

Faza obuhvatanja se odnosi na obuhvatanje neregistrovanih pripadnika kategorije mladih u NEET statusu (nisu zaposleni, na školovanju ili osposobljavanju) i uključuje kreiranje programa kojim bi ova grupa do koje je prilično teško dopreti bila obuhvaćena, kao i utvrđivanje načina koji bi bio najbolji za kreiranje partnerstava između socijalnih službi, službi za zapošljavanje, nevladinih organizacija mladih i drugih društvenih grupa.

Treća faza – faza pripreme – odnosi se na mere za aktivaciju i sprečavanje ranog prekida obrazovanja i obuke onih koji pripadaju ugroženim grupama. Odnosi se i na jačanje postojećih mera i intenzivnije mere aktivne politike zapošljavanja mladih iz ugroženih grupa, poput onih koji pripadaju grupi mladih u NEET statusu sa niskim i srednjim nivoom obrazovanja.

Najzad četvrta faza se odnosi na ponudu, odnosno na kvalitetno i održivo integrisanje mladih na tržište rada, kroz kvalitetne ponude koje bi mladima bile na raspolaganju. 

Šta su multidisciplinarni pokretači i zašto su važni za Garancije za mlade?

Multidisciplinarni pokretači se odnose na tri ključne stavke:

• Osnaživanje partnerstava – koje se odnosi na jačanje partnerstava između vlada, pružatelja usluga i aktera – među kojima su poslodavci, institucije za obrazovanje i obuku, socijalni partneri, službe za zapošljavanje mladih, organizacije mladih i za mlade, organizacije civilnog društva.
• Unapređivanje prikupljanja podataka i monitoring (nadzor) – koje se odnosi na jačanje sistema za praćenje dugoročne održive integracije mladih na tržište rada, podsticanje da se podaci o praćenju, definisanju i propratnim aktivnostima razmenjuju među partnerima koji sprovode program
• Optimalno i potpuno korišćenje fondova – odnosi se na izdvajanje resursa za sprovođenje mera politike, odnosno da se u potpunosti iskoriste važeći instrumenti i drugi izvori finansiranja EU

U istraživanju Preduzetništvo mladih, zapošljivost mladih u NEET statusu i veštine upravljanja karijerom kod mladih u Srbiji, koje je sproveo Regionalni savet za saradnju, slikovito je prikazan sistem dosezanja (outreach-a) u Garanciji za mlade. On obuhvata sledeće stavke:

1. Identifikovanje – obuhvata sistem praćenja i kombinovanja administrativnih evidencija, nevladinih organizacija, opština, socijalnih službi, zdravstvenih službi, centara za mlade, policiju.

2. Kontakt i angažovanje – stavka pod koju spadaju omladinski radnici (NVO), socijalni radnici, terenski rad – ulični radnici (koje bi angažovali pružaoci javnih usluga, odnosno opštine)

3. Individualna podrška – odnosi se na procenu individualnih potreba, informisanje, koučing odnosno vođenje predmeta, motivacionu obuku, samosvest (obuka iz samoprocene), komunikacije, timski rad, spremnost za rad, testere karijere, savete i upućivanje u specijalizovane službe (poput zapošljavanja, zdravstva, itd…) 

Prema ovako postavljenom sistemu dosezanja, Garancija za mlade bi trebalo da istovremeno služi kao mera za integrisanje na tržište rada, ili povratak u formalno obrazovanje i obuku, ili najzad – program druge šanse.

Upravo kroz ovu šemu možemo da vidimo važnost i neophodnost saradnje različitih aktera na polju implementiranja odnosno uvođenja i sprovođenja programa Garancija za mlade. 

Ekonomsko-investicioni plan (EIP) za Zapadni Balkan koji je Evropska komisija (EK) objavila oktobra 2020. godine odnosi se na implementaciju programa Garancija za mlade na Zapadnom Balkanu i predlaže da se ova implementacija izvrši u periodu od 2021. do 2027. godine, kroz četiri faze:

1. Izrada plana za implementaciju – proces u okviru koga radne grupe rade na izradi planova za implementaciju
2. Pripremne radnje – u koje spadaju izgradnja kapaciteta nadležnih organa i aktera, uzimanje u obzir raspoloživih resursa (javnih službi za zapošljavanje npr.), ojačani mehanizmi i sistemi, kao i tehničke studije i studije izvodljivosti
3. Pilot faza – testiranje mera koje su planirane za obuhvatanje novih pripadnika mladih u NEET statusu (koji su identifikovani kroz rad na terenu, u odabranom broju lokalnih područja, npr. u 3 grada)
4. Potpuna implementacija programa – putem evaluacije pilot faze, pravi se modifikacija plana Garancije za mlade i počinje se sa potpunom implementacijom programa.

U procesu implementacije, odnosno uvođenja programa Garancije za mlade, uloga civilnog društva je velika. U svrhu dosezanja (outreach-a) i dopiranja do što šire populacije mladih, kao jedan od zaključaka istraživanja Preduzetništvo mladih, zapošljivost mladih u NEET statusu i veštine upravljanja karijerom kod mladih u Srbiji navedeno je da je model „sve na jednom mestu“ – koji se odnosi na kombinovanje resursa lokalne administracije, privatnog sektora i civilnog društva. Istaknuto je i koliko je važno da postoje kontakti sa službenicima mesnih zajednica i direktne komunikacije sa mladima – kako bi se mladi koji bi bili svrstani u kategoriji mladih u NEET statusu bili podstaknuti da izađu iz svoje zone komfora i unaprede najpre meke veštine – poput komunikacije, radne etike, timskog rada i slično – pre nego što se uključe u obuke iz nekih specifičnih oblasti.

Iz svega ovoga vidimo koliko su iskustva država članica Evropske unije dragocena prilikom ulaska proces implementacije odnosno uvođenja programa Garancija za mlade, u smislu primera kako dobrih, tako i loših praksi. Ova iskustva mogu da posluže kao primeri i ideje, a mogu se posmatrati i u kontekstu toga koje su mogućnosti i koraci za implementaciju Garancija u Srbiji. Institucionalni mehanizam koji bi se ovom prilikom uspostavio predstavljaće veliku potporu i podršku svim mladim ljudima, a posebno onoj kategoriji mladih koji su u ugroženijem statusu – mladi u NEET statusu.