fbpx
REZULTATI NAGRADNOG KONKURSA: Šta je za tebe bezbednost?

REZULTATI NAGRADNOG KONKURSA: Šta je za tebe bezbednost?

Krovna organizacija mladih Srbije realizovala je konkurs na temu bezbednosti uz podršku Misije OEBS-a u Srbiji. Mladi su imali zadatak da odgovore na pitanje „Šta je za tebe bezbednost?” u slobodnoj formi, i na kreativan i inovativan način prikažu šta za njih predstavlja bezbednost.

Na konkurs su pristigle 73 prijave, različitog sadržaja, formata i teme bezbednosti od  bezbednosti na internetu, preko rodno zasnovanog nasilja / femicida, bezbednosti u saobraćaju do zdravlja, uključujući i mentalno zdravlje. Neki mladi su bezbednost videli kao zagrljaj, porodicu, a neki kao potrebu za zaštitom i slobodom.

Žiri je pred sobom imao zahtevan ali vrlo zanimljiv zadatak. Žiri su činili predstavnici/ce KOMS-a i Misije OEBS-a u Srbiji. U nastavku slede odabrani radovi:

3. nagrada – Alma Zekić, Sjenica

Poster je zamišljen tako da opisuje niz događaja osobe koja prolazi kroz teške životne situacije i suočava se sa problemom  nasilja. Boje imaju simboliku gde žuta privlači pažnju i daje akcenat na važnost i upozorenje na događaje koji se dešavaju u tom delu postera. Sigurno ste nekad imali priliku da vidite kako izgleda dugme za upozorenje i da je i ono žute boje, što ukazuje da se na to treba obratiti pažnja. Sive i crne kombinacije simboli su unutrašnje tame i boli glavnog aktera postera.  
 
Za mene je bezbednost da svako u našoj zemlji ima pravo da  živi i deluje slobodno, bez straha i nasilja u bilo kom pogledu.   

2. nagrada – Luka Palić, Beograd

Šta je za mene bezbednost?  
 
 
Imao sam priliku da svedočim histeričnom plaču devojke u polupunoj noćnoj 26-ici, kroz Snapchat filter drugog, ne toliko uznemirenog saputnika. I bez obzira na efekte koje je menjao u potrazi za odgovarajućim načinom da iskoristi ovaj događaj zarad nekoliko lajkova, jasno sam mogao videti distancu između pojedinaca i ostatka sveta. Slično tome, video sam devojku koja krvari iz nosa na stanici, okružena ljudima koji ipak nisu hteli da zabadaju nos u tuđa posla. Možemo da komentarišemo društvo, ali pravo pitanje je, zašto ja nisam prišao? 

O tome koje su moje dužnosti i obaveze kao potpunom strancu u datim okolnostima, razmišljao sam danima, inspirisan veoma primetnoj distinkciji. Kako da reagujem kada vidim beskućnika koji teško diše na klupi, kada vidim da je devojka na ulici uplašena jer je nepoznata osoba čudno gleda? Kada devojka sa masnicom ispod oka stoji oprezno pored svog „štićenika“, kada ne mogu da smirim devojku jer su joj zauvek uništene divne uspomene iz Petnice? Mogu da učim iz primera mase, da gledam svoja posla. Tada ne možeš da pogrešiš, osiguran time što ne preuzimaš nikakve odgovornosti. I smatrajući da sam dobra osoba, kao i većina ljudi oko mene, neću se zapitati da li ja na neki način ugrožavam nekoga i da li mogu nešto da učinim da se ljudi oko mene osećaju bezbednije.

Upravo u ovakvoj postavci stvari leži deo problema; nedostatak inicijative da se aktivno učestvuje u društvu. Naposletku, da je bitno, neko bi nam već skrenuo pažnju na to. Neko bi nas naučio kako da reagujemo, kako da se ponašamo, kako da zaštitimo i kako da tražimo pomoć.
Osećaj bezbednosti je odgovor na strah od opasnosti, na nepriliku, ugroženost. Dakle, pre nego što odgovorimo na pitanje šta je bezbednost, moramo da se zapitamo šta nas to tačno ugrožava?

Ugroženost se ne ogleda samo na fizičkom nivou. Jako je teško otići kod profesora na konsultacije kada je on mizogin. Izuzetno je naporno izneti svoje mišljenje ako ti nije dozvoljeno obraćanje, samo na osnovu toga što si mlađi. Na kraju, lako je upasti u zamku misli da nisi dovoljno edukovan da pričaš na datu temu, iako niko ne pokazuje inicijativu da te nauči. Da ne pričamo o finansijskim prevarama, diskriminaciji, predrasudama i mikroagresiji. Bespotrebnim komentarima naših navika, izgleda, sasvim pristojnog, ali nekima nepojmivog ponašanja. Bez obzira što smo u datom trenutku bezbedni od fizičkih povreda, nismo na sigurnom.

Bio sam uplašen za svoj život kao i svako ko bi se našao na „pogrešnom“ mestu u „pogrešno“ vreme. Na primer, na Kalemegdanu u podne, ispred svoje zgrade uoči utakmice, u pabu na pivu sa prijateljima, u jednoj od najprometnijih ulica u Beogradu, vraćajući se sa posla. Ono što je čudno u ovoj izjavi jeste da zaista ne postoji „pravo“, niti „pogrešno“ vreme ni mesto. Samo pogrešni ljudi, na koje su nas upozoravali, za koje su nam rekli da ih izbegavamo, ljudi koje nećemo izbeći nigde. Pijanac koji na sred bela dana maše pištoljem, stariji gospodin koji redom vređa sve putnike u troli, komšija koga stalno srećeš za koga si čula da je pedofil, bivši koji preti da će te ubiti. Ljudi koji su prihvaćeni kao takvi, sa kojima treba da učimo kako da postpupamo, i za koje se stalno pitamo, zašto ih neko ne skloni od ljudi koje ugrožavaju?
U datim okolnostima, ne postoji apsolutno sigurno ni bezbedno; samo sigurna mesta koja nam služe kao kućica dok ne dođemo od tačke A do tačke B.

Ko će da čuva ljude, ako ne drugi ljudi? Ko će da se bavi ovim problemima? Možemo se naći u neprilikama koje su izazvane ili ljudskim ili prirodnim faktorom, ali mi smo tu da reagujemo. Mi smo to da ukažemo na nepravilnosti, da pričamo glasno o tome i da poštujemo tuđe granice. Mi smo konstanta u svetu bez pravila, „gde ima mnogo ludaka.“

Bezbednost? Ne osećam se da je to zagarantovano i znam da delim mišljenje sa mnogima. Bezbednost je odgovornost koju prosto moramo da prihvatimo. Moramo biti tu jedni za druge, u pravom smislu te fraze. Opasnosti nikad neće biti iskorenjene i to je definitivno, ali možemo da utičemo na to.

Kako?

Umesto da pet momaka fizički napadne nekog ko je malo duže gledao u njihovom pravcu, mogu bezbedno otpratiti devojku koja se vraća kući sama. Umesto da snimamo devojku koja plače u autobusu, možemo snimiti džeparoša i javnosti skrenuti pažnju. Umesto da budemo ućutkivani jer smo suviše mladi, možemo biti pripremljeni za sve stvari za koje nismo spremni. Umesto indiferentosti možemo naučiti kako da prepoznamo, kako da reagujemo, kako da pomognemo, kako da zaštitimo.

Znate šta je mnogo opasnije od opasnosti? Ljudi koji ne preduzimaju ništa povodom nje, čak iako je u njihovoj neposrednoj blizini.

1. nagrada – Tim “Da li si bezbedan?“

Pobednički video Tima “Da li si bezbedan?“ u režiji Ilije Totev-Jovića možete pogledati na linku. Opis koji ide uz video je u nastavku.

Ukazati na problem osobi koja ga ima, a nije ga svesna, može predstavljati više od pola rešenja za tu osobu. Škola i jedan čas psihologije su trenutak kada se jednoj osobi otvaraju oči. Ovo je trenutak kada ona rešava više od pola svog problema i trenutak kada shvata da bezbednost nije tako bezazlena stvar kao što se čini. Ovo je prilika da se upoznamo sa projekcijom razmišljanja osobe dok se govori o jednom problemu sa kojim se suočava. Ovo je i prilika da vidimo kako se na prvi pogled bezazlene, a ipak neprijatne situacije mogu konačno shvatiti ozbiljno. Da vidimo trenutak buđenja, otvaranja očiju. Možda je sada trenutak da se i mi probudimo, da i mi otvorimo oči i krenemo da obraćamo više pažnje na ovakve stvari. Možda je sada trenutak da i mi obratimo pažnju na probleme koji nas ugrožavaju; na probleme koji ugrožavaju našu bezbednost. Zapitajte se i vi: da li ste zaista bezbedni, u svakom aspektu života? Dugujemo sebi da budemo bezbedni, bez nasilja i straha. Ali još važnije: „Dugujemo deci, najranjivijim članovima našeg društva, život bez nasilja i straha.“ – Nelson Mandela

Da li ste bezbedni? Da li si bezbedan? I da li ćeš uraditi nešto povodom toga?

Pobednički radovi podeljeni su uz saglasnost pobednika/ca.

Nagradni konkurs deo je projekta “Podrška civilnom društvu da angažuje mlade u podizanju svesti o bezbednosnoj kulturi mladih” koji sprovodi Krovna organizacija mladih Srbije uz podršku Misije OEBS-a u Srbiji. Stavovi izrečeni u radovima pripadaju isključivo autorima i njihovim saradnicima i ne predstavljaju nužno zvaničan stav Misije OEBS-a u Srbiji.