Katarina Spasić je mlada preduzetnica, aktivistkinja i osnivačica Bikes&Humans Cooperative, moderne online zadruge koja radi u Srbiji i u Njujorku. Katarina bicikle vidi i kao deo ličnog stila, te kao simbola nekonformizma. Njena priča može da posluži kao inspiracija mladim ljudima u Srbiji koji razmišljaju o pokretanju svog biznisa.
P: Kako si došla na ideju da osnuješ Bikes&Humans?
O: Lično volim da vozim biciklu, i to baš u praktične svrhe. To je aktivnost koja je u isto vreme zabavna, zdrava, praktična i dobra za ozonski omotač. To je meni apsolutno fascinantno. Takođe, bicikla je i izraz ličnog stila. Uradili smo istraživanje tržišta koje je ukazalo da je urbani biciklizam u porastu kao i prozvodnja i prodaja tzv. performance wear-a
P: Zašto zadruga, zar nije to krajnje nekonvencionalno organizaciono rešenje?
O: Zapravo, nadam se da će pitanje ubuduće da bude – Zašto ne zadruga? Iako nezasluženo uživaju reputaciju relikta socijalizma, zadruge su danas, gotovo revolucionarni organizacioni oblik. Bilo koji start up može biti organizovan kao zadruga. Po srpskom zakonu, treba da postoji bar pet osnivača, no nema barijera da se preduzeće registruje i kao neko drugo pravno lice ako nema dovoljno članova od početka, ali da iznutra funkcioniše kao zadruga.
P: Zašto si odlučila da se delatnost zadruga obavlja u Srbiji i Njujorku?
O: Srbija ima vanserijske dizajnere i programere, takođe, deljeni radni prostor – Deli, gde u Nišu radimo je bio fantastična podrška. Sa druge strane, u Njujorku, utičemo na stvaranje trendova, u dodiru smo sa investitorima i možemo da nudimo proizvode zapadnom tržištu. Za sada, ovaj model super funkcioniše.
P: Da li misliš da je prednost što si bila u Njujorku? Da li misliš da bi ti bilo podjednako teško da si bila u Srbiji?
O: Bikes&Humans se jednako razvija (na raznim frontovima) i u Srbiji i u Njujorku. Svakako smatram da je stvoriti nešto od nule izazov bilo gde na svetu. Ipak, ono što mogu da kazem je da mi je obrazovanje i profesionalni uspeh koji sam imala u Njujorku svakako dao znanje i samopouzdanje da se upustim u takvu vrstu liderstva.
P: Na koje probleme si naišla prilikom pokretanja svog posla?
O: Problema nikada ne manjka kada ste preduzetnik, ni na početku, a bogami ni kasnije 🙂 To je nešto sa čime je potrebno da naučite da živite ako se odlučite da idete ovim putem. Ipak, svakako bih izdvojila nedostatak start up kapitala kao najveći problem, a to je nešto sa čime svi potencijalni preduzetnici mogu da se identifikuju. I zaista, čak i biznis model koji je tako dobro osmišljen da skoro ne zahteva kapitala, ipak zahteva kapitala. Moj savet (koji i sama primenjujem) je razvijati se malo po malo, učiti sto više možete i biti beskrajno istrajan. Neće biti savršeno, ali nije ni bitno da bude savršeno, bitno je da se dešava progres, pa i minimalni.
P: Nezaposlenost je jedan od ključnih problema u Srbiji. Šta bi poručila onima koji se dvoume?
O: Nezaposlenost je problem čak i u Americi, no to nije razlog da se krene u sopstveni biznis. Postati preduzetnik, samo po sebi nije rešenje ni za šta. Ipak, ako osećate da imate nešto autenticno svetu da pružite, ako osećate da prosto morate da krenete nekim svojim putem, onda naravno. Smatram da je ono sto zovemo preduzetničkim duhom – nezavisnost, sposobnost za preuzimanje rizika, integritet, vizionarstvo – nešto čemu svakako treba težiti bilo da ste preduzetnik ili ne. Takav mentalitet će se, kažu projekcije, najviše ceniti na radnom mestu budućnosti. Kada su zadruge u pitanju, model koji ja lično propagiram, one simbolizuju upravo ovakav mentalitet, sa zdravom dozom solidarnosti.