Autor: Milutin Milošević

Ljudi mojih godina odavno su u „memorijalnoj fazi“. Sve nam je bilo lepše i bolje u vreme kada smo bili mladi. Možda ima istine u tome, svakako ćemo zaključiti mi stariji. No, postoji ona stara narodna izreka da „svako vreme nosi svoje breme“, pa je teško porediti današnje stanje i ono od pre nekoliko decenija.

Koliko god se trudio da izbegnem ovu zamku, upadnem i ja ponekad u nju. To se najpre odnosi na muziku – ja odavno pričam da je popularna muzika umrla krajem sedamdesetih kada su buntovni i angažovani rokenrol zamenili sladunjavi zvuci disko muzike noseći sobom mentalitet potrošačkog društva koje se sve pokvarilo.

Pišući jednom o tome, u trenutku kada me je pogodila pesma „Almost cut my hair“, govorio sam kako smo se tih sedamdesetih godina prošlog veka borili protiv zastarelih, okoštalih shvatanja poneseni dahom sveopšteg oslobađanja od okova pokrenutog studentskim nemirima 68-me godine. Nismo hteli da skraćujemo svoje duge kose, slušali smo i pevali buntovne pesme, slavili Če Gevaru i Kasijusa Kleja, svetskog šampiona koji je otišao u zatvor umesto da učestvuje u imperijalističkom ratu u Vijetnamu, nosili hipi odeću i džins, putovali na Zapad da budemo u kontaktu sa svetskim tokovima.

Sve ovo danas ne može se prepoznati kod današnje mlade generacije. Nekako su, ne samo u očima nas starih, apatična, neiskazana, nejaka, nedefinisana mladež bez prevelike želje da stvari uzme u svoje ruke i sama gradi svoju budućnost. Mi, sa svim našim zaleđem iz onih dana, možemo to s pravom reći.

Da li je baš tako? Sve manje verujem u to. Kada pogledam malo bolje vreme u kome smo mi odrastali i gradili svoju ličnost, shvatam da je sve bilo jednostavnije i lakše. Postojao je jak trend u celom svetu na čijim talasima smo jezdili. Generacije pre nas, one koje su preživele ratove i obnovu zemlje, umorne od svega toga predavale su se vremenima i oslobađale nam prostor, shvatajući polako vrednost svega što je dah promena nosio sobom. Bilo je tada mnogo lakše biti buntovan, imati svoje „ja“, moći da staneš pred autoritet i boriš se. Imali smo nebrojeno prilika da se ostvarimo. Ja sam, recimo, bio član svih mogućih sekcija u školi, od košarkaške do orkestra (čak sam mesec dana vežbao balet!). To me je obogatilo, učinilo čovekom kakav sam i danas.

Danas toga više nema. Moja kćerka je, recimo, bila član ekipe zajedno sa Ivanom (Anđušić) Maksimović i Daraganom Todorović, današnjim našim reprezentativkama. Pobeđivale su u juniorskim kategorijama, predstavljale zemlju. I pored toga, svakog meseca plaćali smo njene troškove treninga. Može li to svaki roditelj da dozvoli svom detetu?

Ima li mlada generacija danas idole i ko su oni? Kriminalci koje vodaju po rijalitima zarad podizanja gledanosti, političari sumnjivih kvaliteta čiji je najveći (ako ne i jedini) kvalitet pokornost, majstori lakih nota preposanih sa Orijenta…? Drskost je zamenio bezobrazluk.

Postoji li neki idol svetskog ranga u koga mladi mogu verovati? Asanž, možda? Retko ko drugi.

Moja generacija odrasla je krajem romantičnog vremena, vremena poštenja i junaštva. Tade su vrhunski heroji bili oni koji su odlazili u međunarodne brigade u Španski građanski rat da se bore za više ideale, protiv fašističke najezde. Danas se, pre svega, ne zna ko je ispravan a ko zločinac. A ako odete negde da se borite za neke svoje ideale, čeka vas robija po povratku u zemlju.

Svet se, barem iz našeg ugla, prilično okrenuo naopačke. Kao otac jedne lepe i pametne devojke pisao sam i o dilemama podrške odrastanju mladih.

Nažalost, u ovome smo i mi učestvovali. Moja generacija je, pritisnuta bremenom svakodnevnih problema, zaboravila svoje ideale, povukla se u bezbednost fotelje dnevne sobe sa daljinskim upravljačem u ruci i ostavila pustoš koji su drugi popunili toliko da za mlade nema mesta. Osim ako ne lepe plakate ili botuju za stranku.

I šta danas da kažem kćerki i njenim vršnjacima? Nemam baš mnogo toga pametnog. Da im se izvinjavam što im nismo ostavili bolju sadašnjost neće im ništa značiti. Da im popujem da treba da uzmu stvari u svoje ruke nekako je neubedljivo. Verovatno je najbolje da pokušam da uradim što više pametnih stvari za njih i za sebe i tako dam barem mali doprinos boljitku.

Odavno sam naučio da se najbolji odnos sa nekim može uspostaviti ukoliko se nešto zajednički uradi. Izgleda da je to način na koji mogu ne samo da im prenesem nešto svog iskustva nego i pomalo ih zarazim našim nekadašnjim samopouzdanjem i hrabrošću. Svakako, zauzvrat će mi dati dovoljno nove, dobre energije!

Blog je deo pratećih aktivnosti konferencije o međugeneracijskoj saradnji „Premošćavanje jaza“ koja je realizovana novembra 2015. godine u saradnji sa UNFPA i UNDESA.