Autorka: Tatjana Nikolić
* Hvala portalu Vox Feminae i Krovnoj organizaciji mladih Srbije što su bili zainteresovani da moje pismo dođe do većeg broja ljudi. Hvala svim pojedincima i pojedinkama koji su ga pročitali i shareovali dalje.

Dragi vršnjaci i vršnjakinje, mladi ljudi, koji-e “nemate ništa protiv homoseksualaca”, ali se pitate “zašto da paradiraju”, ili vi koji niste sigurni-e šta mislite o svemu tome!

Imala sam ovih dana malo vremena da vam napišem zašto JA lično idem sutra, u nedelju 28.09. na tu paradu, pa koga zanima može da pročita. Ustvari, veoma bih volela da pročitate.

Ja idem na Prajd zato što “postupam onako kako želim da postane opšti zakon” (Kant). Zato što mislim da moram da “budem promena koju želim da vidim u svetu” (Gandi). I zato što je “da bi zlotrijumfovalo, dovoljno da dobri ljudi ne čine ništa”(Burke).

Odlazak na Prajd je pitanje solidarnosti: to nije prilika da se otkrije ko je LGBT, već ko želi društvo podrške i prihvatanja, umesto ugnjetavanja. Zato su vrlo dobrodošle osobe svih seksualnih opredeljenja! To nije samo protest LGBT osoba, već svih nezadovoljnih sadašnjim stanjem u društvu punom nasilja, mržnje, netrpljevosti, nejednakosti… Mi kao omladinski aktivisti i aktivistkinje, koji-e se zalažemo za učešće u društvu, ravnopravnost, društvo koje poštuje ljudska prava, mogli-e bismo da iskažemo na različite načine svoju podršku pokušaju jedne od najmarginalizovanijih grupa da skrene pažnju na probleme sa kojima se svakodnevno susreće, i pokažemo da smo tu i da zaista verujemo u te vrednosti o kojima umemo da govorimo.

—-

Znajte da Prajd NIJE seks na javnom mestu i da na toj šetnji u nedelju homoseksualne, biseksualne i transeksualne osobe neće raditi NIŠTA što svakodnevno na ulici ne rade heteroseksualne. Prajd je protest. Zove se Prajd, parada ponosa, zato što se protivi sramu i stidu koji se LGBT osobama svakodnevno nameće. Samo što to pokušava da bude jedan lep, veseo, pozitivan protest, koliko može da bude lep kada moraš da hodaš okružen-a policijom.

Razumem zašto neko ko je LGBT ne želi, ne sme, ne može da ide u šetnju u nedelju. Vrlo je teško javno pokazati da si drugačiji-a od većine, i to baš u tom smislu. Dovoljno je teško to priznati sebi! A onda kada u društvu vlada atmosfera mržnje prema tebi, kada čitaš ili slušaš pretnje, naravno da se bojiš i brineš za svoju bezbednost. Zato, nije argument protiv održavanja Prajda to što postoje LGBT osobe koje u nedelju neće izaći na ulicu.

Naravno da ima razloga i za i protiv organizovanja Prajda. Smatraju neki da je to “kontraproduktivno”, da “bode oči”, da “samo izaziva”. Ali, o svakodnevnim problemima LGBT populacije se samo uoči Prajda i govori. Tek ponekad, uz neki događaj ili tragediju, procuri u medije tokom godine neka informacija. E tome služi Prajd, kao na primer bilo koji Međunarodni dan bilo čega. LGBT osobe osećaju netrpeljivost, slušaju i čitaju uvrede i bivaju povređene ako se prepozna taj aspekt njihovog identiteta čak i od onih koji bi trebalo da ih vole, uče, sarađuju, leče, štite, informišu, predstavljaju. Diskriminacija LGBT osoba je, iako često implicitna, sistemska. Svi aspekti društva su homofobični, i naravno da je lako i logično usvojiti tu netrpeljivost i osećati je i prema samom sebi. Kako je Prajd protest, na sajtu parada.rs navedeni su konkretni zahtevi na koje se ovim protestom ukazuje.

Drugo, Prajd je kao lakmus papir, indikator. Tester mržnje i homofobije u državi i društvu. Da nije iniciran, one samo ne bi isplivale na površinu, svejedno bi postojale, ugnjetavale i nanosile bol. NE ZNAMO za sve slučajeve nasilja, diskriminacije, vređanja, omalovažavanja koji se dešavaju. Jer te informacije ili ne dospu u medije koje pratite, ili čak ni same žrtve o tome ne govore. Prajd između ostalog ohrabri neke osobe da progovore, učestvuju, oglase se, da im kakav-takav prostor. On nije idealno rešenje, ali je neophodno i privremeno.

Povodom mišljenja da Prajd “nije pravi način” želim još da skrenem pažnju da se i razne druge aktivnosti dešavaju tokom godine, samo one za većinu medija (i one koji ih prate) nisu zanimljive, pa se za njih manje zna: konferencije, publikacije, radionice, razgovori, edukacije, istraživanja, predlozi zakona, tužbe, pregovaranja, kulturni sadržaji, medijski sadržaji, sportski programi… Volela bih da se vidimo na nekim od ovih događaja!

Svi one zajedno ne uspeju da dođu do šire javnosti kao šetnja, ne podstaknu je da dobije neke nove informacije i uvide, ne dobiju, sa druge strane, podršku i interesovanje nekih drugih aktera koji se uoči šetnje konačno oglase povodom sistemskog kršenja prava LGBT osoba, a na kraju, ni ne pokažu stanje u kome se društvo nalazi kao što to učini šetnja.

Priča da Prajd izazove nasilnike da ispolje svoju agresiju i nezadovoljstvo je druga stvar – za destrukciju i nasilje nisu krivi oni nad kojima se ono vrši, nego oni koji ga vrše. Moramo prekinuti da okrivljujemo žrtve i okrenemo se nasilnicima. Nije Prajd kriv ako ga besni huligani iskoriste kao povod da ispolje svoju mržnju i agresiju, već oni sami.

Ne brinite o tome kako biste objasnili svom budućem detetu što se dve tete ljube. Jedan roditelj je pisao: “Kada bi poljubac dve tete bilo najteža stvar koju bih morao da objasnim svom sinu, bio bih presrećan”, i ja se slažem. Decu i treba da učimo ljubavi, nežnosti, pažnji, a to kojeg je pola osoba koju volimo, je najmanje bitno.

Roditeljima ne-heteroseksualne dece treba svi zajedno da poručimo da ništa nisu “uradili pogrešno”. Hvala im ako u ovom društvu podržavaju svoje dete da bude to što jeste, i ako su od porodice napravili sigurnu sredinu. Nadam se da ćemo i mi kada budemo roditelji, dati sve od sebe da učinimo isto. Za mene, ni usvajanje dece u istopolnim parovima nije ništa ni strašno i loše, naprotiv. Verujem da bi oni koji se za to odluče, ako ispunjavaju druge standardne uslove, mogli da pruže tu ljubav i brigu potrebnu deci bez roditeljskog staranja.

Dragi vršnjaci i vršnjakinje, ne brinite ni o tome da li će šetnja uticati na širenje homo-, bi- i transseksualnosti u Srbiji, jer neće. Društva u kojima se šetnje dešavaju nemaju više LGBT osoba od onih koji je zabranjuju – druge su stvari što je u tim društvima lakše govoriti o svojoj ne-hetero seksualnosti, iskazivati je, ne pretvarati se, i što se u ta društva ponekad LGBT osobe preseljavaju. Ono na šta šetnja i LGBT aktivizam mogu da utiču, je da oni koji već nisu heteroseksualni, to priznaju sebi i drugima. Ali, da li je bilo ko zaslužio da ceo život ćuti, laže i pretvara se da je nešto što nije?!

Verujte da “gej lobi” nije zavladao Srbijom jer da jeste, ne bi li onda nešto u ovom društvu i išlo LGBT osobama na ruku? Zar ne bi odredbe zakona protiv diskriminacije konačno počele da se sprovode, a novi zakoni u korist LGBT osoba bili doneti? Ne bi li bila kažnjena medicinska sestra kada po hodniku viče da ona “neće da previja ovog pedera”, policija kad dođe kasnije na poziv jer čuje da se incident dogodio negde gde se skuplja LGBT zajednica, iz udžbenika bila izbačena homofobija, “psiholozi” i “psihijatri” prestali da “leče” ne-heteroseksualne osobe, mediji i političari pazili šta i kako pričaju i pišu, a LGBT osobama bila dozvoljeno da posete svog životnog partnera – partnerku u bolnici?! Sva su ovo problemi sakojima se LGBT populacija susreće, a “gej lobi” to nikako da reguliše.

Na kraju, umirem od radoznalosti da saznam kako to da uprkos na primer brojnim kamerama u prolazu na Zelenom vencu, nisu snimljene osobe koje su ponovo ispisivale pretnje i uvrede na račun LGBT osoba i Prajda.

Nadam se da sam odgovorila na pitanja koja su se nekima od vas vrzmala po glavi, ili inicirala neka nova i da ću vas iz godine u godinu, sve više sretati na šetnjama. Najviše od svega, nadam se Srbiji u kojoj će šetnje sve manje biti potrebne.

Držite nam palčeve.