Treći razred gimnazije, tada sam ja postala volonterka. Period kada što bi rekla moja majka „ne znaš gde da se deneš“ umesto da „sediš tu u kući s mirom“. Sve zanimljivo što je moglo da se desi u srednjoj školi se već dogodilo, a „reprize“ su najčešće dosadne i vrlo retko pozitivna iznenađenja.

Onda se pojave neke radionice, a na njima neki jako zanimljivi ljudi koji se osećaju baš isto kao i ti. Onda zaključiš da to nije slučajnost, kreneš da sa njima razmenjuješ misli i istražuješ svet oko sebe. Za tili čas postajete ekipa koja želi, može, smišlja…

Uz malo sreće, uz vas je neko malo iskusniji i jako dobronameran ko vas savetuje, usmerava, upozorava na izazove i nikada ne sputava. Moguća je i druga krajnost u kojoj vam se „prikačio“ ili još gore u kojoj zavisite od osobe koja (ne)namerno postaje vaša najveća prepreka. U tom slučaju je mnogo bolje da budete sasvim sami i učite na sopstvenim greškama (više puta ? ).

Desile su mi se sve navedene varijacije na temu. Ipak pamtim samo one najinspirativnije trenutke. Strah od nepoznatih mesta, novih ljudi, neočekivanih situacija. Strepnja i sumnja u sopstvene sposobnosti da ispunim očekivanja, uradim nešto važno ili bar ne napravim katastrofalnu grešku. I onaj fenomenalan osećaj kada sve protekne kako treba, bolje nego što si zamišljao i tako neprepričljivo svakom ko nije bio na licu mesta.

Iskoristiti dan, biti deo nečeg važnog, doprineti, naučiti, iskusiti, pamtiti… Samo su neki od pravih razloga. Oni i mnogi njima bliski, vrlo se lako mogu pretvoriti u svoju suprotnost. Ako napuniš ranac ovim razlozima, a završiš tako što ćeš pamtiti iskustvo u kom ništa nisi naučio, niti si naročito doprineo nečemu što i nije baš tako važno, onda dan pada u vodu. I jedino što možeš da zaključiš je da bi ti bilo bolje da sve to nisi ni započinjao i da ranac treba okačiti o čiviluk za neko drugo doba il još bolje baciti u kantu za đubre.

Ili možda ne… Možda kažeš sebi i svetu: „E neće moći imam ja svoja prava. Uradiću nešto da se neko drugi ne nađe u ovakvoj situaciji“. A šta treba uraditi? Koja prava i koga to uopšte interesuje?

Pre akcije uvek je važno istražiti relevantne informacije o onom što nas muči. One će nam omogućiti da se na najbolji mogući način iskažemo, što otvara vrata za zajedničko rešenje. Ovo se ne pravim ja sada pametna, već je to lekcija koju su nam pred kraj godine održali volonteri jednog velikog sportskog takmičenja na jugu Srbije.

Reagovali blagovremeno i neustrašivo. Informisali se o svojim pravima i zakonskoj regulativi. Nisu preskočili nijedan korak i to je jasno u njihovom nastupu, izlaganju argumenata i traganju za podrškom.

Organizacije civilnog društva okupljene oko KOMS-a (Krovne Organizacije Mladih Srbije) oglasile su se ovim povodom i pružile potrebnu podršku:

„Dvogodišnja primena restriktivnih i destimulišućih odredbi Zakona o volontiranju, ne samo da je za posledicu imala da se dobrovoljni, neplaćeni rad mladih ljudi ne promoviše i ne podstiče već da im se kao u navedenom slučaju, ne obezbeđuju čak ni minimalni uslovi rada. Ovakva praksa čini da veliki broj mladih volontiranje shvata kao eksploatisanje ili neplaćeni rad umesto kao mogućnost da svojim angažovanjem doprinese svojoj zajednici, određenom cilju ili aktivnosti.“

Među njima, za divno čudo i suprotno onom što su iskusili, još uvek nisu gore navedeni mladi volonteri/ke. Njihov glas se daleko čuo i postao inicijativa za razmišljanje na temu „bolje sprečiti nego lečiti“. Kroz pomenuti dopis civilnih organizacija, pokrenuta je incijativa za razmatranje mogućnosti za promene, razvijanje, otvaranje novih mogućnosti i boljih uslova:

„Potpisnice ovog saopštenja zato zahtevaju od strane Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, koje je bilo predlagač Zakona o volontiranju,  kao i Ministarstva omladine i sporta, otvaranje javne rasprave i započinjanje procesa izmena Zakona o volontiranju koje će na efikasan način urediti oblast volontiranja u Srbiji.“

Kažu sreća prati hrabre, to zvuči fer. Nadam se da će ovi i svi drugi volonteri/ke imati puno sreće u svim novim volonterskim poduhvatima. Želim im rančeve pune pravih razloga i da nikada ne odustanu od svojih volonterskih putovanja.