Sinoć me pozvao moj drug Marko da mi se „pohvali“ da mu preti otkaz ako se ne otkrije istina. Naime, Marko je zapošljen u jednom javnom preduzeću u Srbiji, stalno radi na terenu, a sada je osumnjičen da prima mito. Neko od korisnika usluga njegovog preduzeća požalio se upravi da mu je tamnoputi radnik (koji „liči na Ciganina“) uzeo novac.
I sad, ne bi to mene ništa iznenadilo da ne poznajem Marka. Večiti borac za nekakvu pravdu, bundžija i javno deklarisani ateista. Drugim rečima, bode oči. U društvu u kome je biti mediokritet imperativ, previše se osilio. Da stvar bude gora, stvarno liči na pripadnika romske nacionalnosti. Kapiram ja, hoće da mu smeste, da ga se jednom za svagda otarase, ali, kako dokazati da nije kriv? Kako da mu pomognem?
Nedavno sam prisustvovala seminaru o nediskriminaciji i radu sa osetljivim grupama održanom u Beogradu u organizaciji Beogradskog centra za ljudska prava, Misije OEBS-a u Srbiji i Ministarstva za omladinu i sport. Seminar je bio jako lepo prihvaćen od strane učesnika, a meni se nekako upravo tema (ne)diskriminacije najviše usadila u pamćenje.
Činjenica da je neko Rom (ili liči na njega) automatski povlači sa sobom epitete prljav, smrdljiv i krade. Tako opasni stereotipi formiraju ionako površno javno mnjenje, i, što je još opasnije, vode u predrasude ljudi koji su spremni da te štrokave lopove dooobro izlemaju da im više nikad na pamet ne padne da zavuku ruku u tuđi džep. Tako je stradao glumac Dragan Maksimovic.
Znam, neko bi sad mogao da kaže – ali predrasude i stereotipi jesu zasnovani na zrnu istine? Ali mišljenje koje smo stvorili u nekom slučaju poput ovog izgrađeno je na osnovu iskustva, na osnovu iskustva većine ili u većinskim susretima sa konkretnom populacijom? Ko može da nas krivi?
Može da nas krivi na primer naša savest – jer, možda upiremo prstom u osobu koja je nevina. Moguće je da nas krive saznanja psihologije koji kažu da je preterana generalizacija (“svi su..”) – kognitivna distorzija. Moguće je na kraju i da nas krivi taj na koga upiremo prstom, jer mehanizmi za ispravljanje krivih drina postoje, bar kroz postojanje nezavisnih institucija poput Zaštitnika građana, Poverenika za informacije od javnog značaja i Poverenika za ravnopravnost.
No, vratimo se Marku. Čovek je diskriminisan jer podseća na pripadnika romske nacionalnosti. („Mito je uzeo radnik koji liči na Ciganina“). Malo je takvih. Mora da je on. ,,Diskriminacija može biti zasnovana na različitim ličnim svojstvima, koja su stvarna ili se samo pretpostavlja da ona postoje. Lična svojstva su, na primer, rasa, boja kože, državljanstvo, nacionalna pripadnost ili etničko poreklo, jezik, versko ili političko ubeđenje, pol, rodni identitet, seksualna orijentacija, invaliditet, bračni i porodični status, starosno doba, članstvo u političkim i drugim organizacijama i dr.”
U slučaju da se neko oseća diskriminisanim, može se obratiti Povereniku za zaštitu ravnopravnosti. To je nezavisni državni organ koji je formiran donošenjem Zakona o zabrani diskriminacije iz 2009. godine. Da bi se neko lice smatralo diskriminisanim, pored ličnog svojstva, neophodno je da postoji nejednako postupanje prema njemu u odnosu na ostale članove određene grupe, i, što je takođe jako važno, da postoji uzročno posledična veza između ličnog svojstva i nejednakog postupanja.
U tom slučaju, Marko bi mogao da se obrati Povereniku pritužbom. Poverenik, u roku od 15 dana od prijema, pritužbu dostavlja suprotnoj strani, koja takođe ima 15 dana, da se izjasni o stvari. Potom, (i u slučaju da se ne izjasni), Poverenik u zakonskom roku od 90 dana odlučuje povodom pritužbe. Poverenik iznosi mišljenje da li u konkretnom slučaju postoji diskriminacija. Ukoliko postoji, ovaj državni organ nalaže sprovođenje odredjenih mera po kojima suprotna strana treba da postupi u roku od 30 dana. Ako se to ne desi, Poverenik ga opominje i daje novi rok za sprovođenje mera. U slučaju da diskriminator ne postupi po opomeni, Poverenik obaveštava javnost (na 7.strani Blica objavljuje diskriminatorno ponašanje). Takođe, zaštita od diskriminacije može se ostvariti u građanskom, krivičnom i prekršajnom postupku.
Živimo u vremenu kada bi različitost trebalo smatrati prednošću, povlasticom datom pojedincu, poželjnom alternativom. Nažalost, praksa nas demantuje. Obraćanje Povereniku je jedan od načina da zaštitimo svoja prava. Pomoć u rešavanju ovih problema mogu nam pružiti i određene nevladine organizacije, pravne klinike I neizostavno, mediji. Ukazala sam Marku na mogućnosti. Sada je na njemu da izabere put kojim će krenuti. Nadam se da neće (p)ostati deo ćutljive većine koja afirmiše diskriminaciju. Bio on (h)Rom ili ne.