„Izmenio“ sam malkice latinsku poslovicu Per aspera ad astra/Trnovit je put do zvezda? Pitate se zašto? Zato što još uvek nisam sreo nekog svog prijatelja, poznanika ili drugog mladog čoveka u Srbiji, a da mi je rekao kako je bez teškoća našao posao, bio on/ona inženjer, arhitekta, lekar ili mašinski tehničar. Svako od njih je prošao ili još uvek prolazi kroz brojne sajmove zapošljavanja, slanje biografije na stotine adresa poslodavaca, razgovore za posao i slično. Skoro niko od mojih prijatelja i kolega nije uspeo da se zaposli odmah po završetku škole, tj. studija, a neki evo još uvek tragaju za poslom iako su diplomirali još pre 6 ili više godina! U čemu je onda problem? Jesu li mladi u Srbiji neobrazovani, lenji, neodgovorni, nisu željni rada, karijere, dokazivanja na poslu?Mislim da problem nije u mladima već u zastarelom sistemu obrazovanja i neadekvatnoj podršci omladinskom preduzetništvu i samozapošljavanju. Da li je nezaposlenost jedini problem sa kojim se mladi suočavaju? Naravno da nije, jer mladima širom Srbije nedostaju kulturni, sportski i uopšte društveni sadržaji u njihovim mestima, ali im nedostaje i mogućnost daljeg obrazovanja, kako formalnog tako i neformalnog, a verovatno i još mnogo toga što ovde nisam naveo.

Eto, na primer, moj prijatelj je diplomirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu (FPN), smer međunarodni odnosi (među studentima popularno nazvan diplomatija) još pre par godina. Potrudio se da odmah po završetku fakulteta nađe posao u struci, ali nije uspeo pa je upisao i završio master studije u inostranstvu. Diploma mastera mu je, paradoksalno, samo još više otežala nalaženje posla po povratku u Srbiju jer ne uspeva da pronađe posao u Beogradu, a kamoli u svom rodnom gradu u unutrašnjosti! Prepoznajem mnoge na navedenom primeru, nažalost. Da on nije usamljen slučaj potvrdili su mi rezultati istraživanja „Mladi i migracije“ koje je ispitivalo migracioni potencijal mladih na jugu Srbije, njihove stavove i raspoloženja prema sopstvenim potrebama i problemima. Prema rezultatima istraživanja sprovedenom na uzorku od 760 mladih osoba uzrasta od 15 do 30 godina starosti, sa područja Jablaničkog i Pčinjskog okruga, čak 67{af8bb25a4c1e72e7418f8ccb74c7844138a791ca54acdfa14c50b93dee5b14d9} ispitanika se izjasnilo da razmišlja o odlasku iz svog mesta, a skoro 47{af8bb25a4c1e72e7418f8ccb74c7844138a791ca54acdfa14c50b93dee5b14d9} od tih koji planiraju odlazak se izjasnilo da bi se odselilo zauvek! Zapitam se ko će onda ostati da živi u ostalim gradovima Srbije ako se svi odselimo u Beograd, Novi Sad ili „zapalimo preko“. Naravno, najveći problem i prvi razlog zbog kojeg se mladi sa juga Srbije odlučuju na migraciju jeste nemogućnost nalaženja posla (30,1{af8bb25a4c1e72e7418f8ccb74c7844138a791ca54acdfa14c50b93dee5b14d9} ispitanika je ovo navelo kao razlog zbog koga je spreman da napusti mesto u kome živi).

Moj prijatelj je upravo jedan od tih koji su napustili rodni grad, u potrazi za poslom, za mogućnošću nastavka formalnog i neformalnog obrazovanja, za sadržajnijim društvenim životom. Još više me zabrinuo podatak da je u dubinskim intervjuima sa mladima koji su usled školovanja ili zaposlenja napustili jug i žive u Beogradu, čak 73,3{af8bb25a4c1e72e7418f8ccb74c7844138a791ca54acdfa14c50b93dee5b14d9} ispitanika odgovorilo da neće da se vrati u svoje mesto i zaposli se ili proba da započne sopstveni posao. Ne sumnjam da je slična situacija i sa ostalim gradovima u Srbiji, te da jug Srbije ne predstavlja izuzetak. Činjenica da mladi ne vide sebe kao preduzetnike ili zaposlene u svojim mestima, predstavlja signal za uzbunu i poziv svim institucijama države, lokalnim samoupravama i predstavnicima privatnog, javnog i civilnog sektora da se preduzmu konkretne mere kako bi se stalo na put odlasku mladih iz unutrašnjosti u glavni grad ili van zemlje.

Vratiću se na suštinu teksta. Zastareli obrazovni sistem ne odgovara potrebama tržišta te tvrdoglavo i dalje „štancuje“ kadrove  koji sutradan ne mogu da nađu posao.

Rešenje: uspostaviti dvosmernu komunikaciju između obrazovnih institucija i poslodavaca, da ovi drugi kažu koga bi zaposlili i da li im nedostaju inženjeri ili pletači, farmaceuti ili saobraćajni tehničari. Da se kreira evidencija zanimanja za kojima postoji potreba na tržištu rada pa da se reformišu postojeći ili kreiraju novi obrazovni profili za tražena zanimanja, a da se ukinu obrazovni profili ili smanji broj učenika/studenata za ona zanimanja za kojima ne postoji potreba ili se teško zapošljavaju.

Zašto se mladi u Srbiji teško odlučuju da započnu sopstveni biznis? Zato što nemaju dovoljnu podršku države, finansijsku i svaku drugu, ali i zato što nemaju dovoljno praktičnih znanja o poslovanju koje bi mogli da steknu kroz programe praksi  i kroz partnerstvo sa iskusnim preduzetnicima.

Rešenje: mladima  obezbediti sticanje praktičnih znanja i veština tokom školovanja i omogućiti im da se tokom i po završetku formalnog obrazovanja upoznaju i sa neformalnim obrazovanjem i prednostima koje ono donosi. Obezbediti mehanizme podrške mladim preduzetnicima koji će sopstvena iskustva deliti sa svojim vršnjacima.Podsticati omladinsko preduzetništvo i otvaranje socijalnih preduzeća.

Sećam se da mi je prijatelj sa FPN-a još pre upisa na fakultet rekao kako kod nas još uvek postoji zabluda da kada čovek završi školu ili fakultet ne treba da nastavi sa učenjem, jer je navodno naučio sve što mu treba. I dan danas srećem razne ljude koji mi potvrđuju da su prevazišli tu zabludu i na sopstvenom primeru pokazali da je učenje proces koji traje tokom celog života.