Autor: Kristina Novaković
Kao studentkinja i volonterka pri različitim omladinskim organizacijama i pre svega kao neko ko aktivno prati dešavanja i mogućnosti koje se u toj sferi pružaju mladima, smatram da su seminar o karijernom savetovanju koji je KOMS organizovao i praksa koja je usledila bili odlična prilika da upotpunim svoja znanja i razvijem veštine kojih možda do tada nisam ni bila svesna.
Pre svega – multitasking iliti žongliranje sa obavezama na fakultetu, volonterskim obavezama, ispunjavanjem zadataka na praksi, treninzima, vremenom namenjenim najbližima. Bez rokovnika, telefonskih podsetnika, stikera sa imenima i terminima sastanaka je praktično neizvodljivo. Praksa koju obavljam je pri biblioteci Vlada Aksentijević u Obrenovcu, i moj doprinos se ogleda u pregledanju, sređivanju i prikupljanju arhivske građe za Zavičajni fond, kao i za knjigu o istoriji Obrenovca. Nisam do sada imala priliku da se susretnem sa takvim načinom baratanja podacima i mogu reći da sam dosta novog i korisnog naučila, što verujem da će mi u daljem radu koristiti.
Druga veština za koju smatram da sam je kod sebe razvila je određivanje prioriteta. Dan nekad ume da bude prekratak za sve što bi trebalo da se obavi i potrebno je proceniti šta je od toga najvažnije i najhitnije. Neko bi rekao – pa dobro, može i da se odustane od nečeg, ako je već raspored pretrpan iz dana u dan. Slažem se, može, ali uvek ostaje ona dilema da li su određene stvari mogle drugačije, a samim tim i brže da se obave? Odustajanje nije mana, ali vodi u neposvećenost, nezainteresovanost i smanjenje funkcionalnosti, čime samo sebi možemo naštetiti. Ako ne pokušamo nešto novo i ako ne postavljamo svakog dana sebi malo veći i dalji cilj od jučeračnjeg, nećemo napredovati na polju ličnog i profesionalnog razvoja i smanjićemo sebi šanse da jednoga dana obavljamo posao koji želimo.
Verujem da sam do sada uspešno ovladala i veštinom komunikacije. Danas se svi susrećemo sa mnogim pojmovima koji se bave ovom temom, ali primećujem da ljudi u mom okruženju na njih gledaju sa određene tačke koji se graniči sa neozbiljnošću. No, ako neko ne zna da primi i pruži konstruktivnu kritiku, ako ne ume da vodi i usmeri tok komunikacije u odgovarajućem smeru sa npr, ljudima iz svog tima ili iz svoje okoline, sasvim je nevažno koliko je stručan u oblasti kojom se bavi. Čovek jeste individua, ali takva da najbolje funkcioniše kada je okružen drugim ljudima. Svi imamo želju i potrebu da iskažemo svoje stavove, misli i osećanja, ali uporedo treba da razvijamo i veštinu slušanja sagovornika. Tokom obavljanja prakse imala sam priliku da ostvarim kontakt sa određenim brojem ljudi koji rade u arhivima, bibliotekama i naučnim institucijama. Svaka od tih saradnji bila je uspešno uspostavljena jer sam se trudila da na jasan, otvoren i razumljiv način objasnim šta je moj zadatak u tom trenutku, a vremenom sam ovladala terminologijom i uvidela kako da se svakome od njih prilagodim. Za mene je ovo donekle bio iskorak u nepoznato jer sam po struci matematičar računarstva i informatike i uglavnom se bavim rešavanjem zadataka na papiru ili za računarom.
Naposletku, ono što me je i dovelo do ove prakse je otvorenost – otvorenost za sticanje novih znanja, proširivanje postojeće mreže kontakata, ovladavanje nekom novom metodologijom rada, upoznavanje sa radom institucija. Ne znam da li ću se možda u budućnosti baviti nečim kao što je istraživački rad ili bibliotekarska informatika, ali znam da ću umeti da primenim ono što sam naučila i da će mi to biti dobra osnova za dalje usavršavanje na tom polju.