Autor: Marjan Doca Cvetković
Šta je fakultet? „To ti je kad učiš, učiš i ništa ne naučiš!“ Sve češće razmišljam o ovoj definiciji. Čuo sam je u kefalici i nekako mi dođe da viknem poziv u pomoć za srpski obrazovni sistem, jer ovo nije samo definicija fakulteta već našeg celokupnog obrazovanja. Ja znam da i pokvaren sat bude dvaput tačan, ali mladi ne smeju biti kolateralna šteta srpskog obrazovnog sistema. Da li smem da naše obrazovanje uopšte nazovem sistemom, da li će mi mladi možda zameriti zbog toga? Nalikuje na pokvaren sat, ali uz novu bateriju ili solarnu energiju može da se pokrene i radi stalno. Moramo shvatiti da sistem nije samo strategija, to može biti samo papir, nama su potrebne inovacije, potrebni su nam akcioni planovi koji proizilaze iz strategije. Da li mi i imamo strategiju? Kako je moguće da uporno „štancujemo“ određene profile bez ikakvog plana šta posle, a pritom imamo potrebu za neke druge profile? Ovo mi liči na izvoz domaćeg kadra, a uvoz inostranog. Nedopustivo. Zašto trenutni sistem ne oslušne malo potrebe mladih, potrebe tržišta i pokrene mehanizam? Mladi su baterija, mladi su energija.
Većina mladih nije naučena u sistemu školstva da razmišlja, uče da izdeklamuju za ocenu. Mnogo teorije, minimalno prakse. Sigurno da svaka tema može da se obradi i nauči i kroz debatu i kroz ogled i kroz radionicu i kroz istraživanje i kroz rešavanje praktičnih problema. Obrazovanje mora da pomogne mladom čoveku da stekne i veštine komunikacije, javnog nastupa, postavljanja ciljeva, donošenja odluka, timskog rada. Ne možemo mlade terati da nabubaju neke činjenice i da ih totalno nespremne pustimo u životno okruženje. Formalno obrazovanje mora da podržava i neformalno, važno za lični rast i razvoj. Neformalno obrazovanje mora birati teme koje motivišu mlade, organizacije civilnog društva i donatori moraju biti obazrivi sa „nametanjem“ određenim tema. Ukoliko za neku temu vlada veliko interesovanja, treba je forsirati, ona će razviti motivaciju mladih, ona će razviti civilnu hrabrost, ona će podstaknuti mlade da budu aktivni građani/građanke i kasnije se zainteresuju i za druge teme.
Ja iskreno verujem da je i volonterizam nešto što nam može pomoći da gradimo sistem. Ne mogu da očekujem da u ovom trenutku volontiraju odrasli i oni koji su u stalnoj borbi za preživljavanjem, ali mogu da očekujem od mladog čoveka. Danas većinski volontiraju srednjoškolci i srednjoškolke, to treba podržati i dodatno motivisati. U trenutku kada tom srednjoškolcu, toj srednjoškolki materijalno nije ispred nematerijalnog, treba im biti podrška da volontiraju. Volontiranjem se stiču veštine, stiče praksa, stiče samopouzdanje, otvaraju vidici, sklapaju kontakti. U volonterima i volonterkama vidim lidere i liderke koji će steknuto umeti da iskoriste da predvode naš sistem, da umeju da se samozaposle, da zaposle druge, da kreiraju i naše obrazovanje i našu ekonomiju i naše zdravstvo i našu kulturu, da kreiraju tržište koje poštuje trud, umeće i kompetence. Prilike stvaraju iskustvo, iskustvo stvara zaposlene.
U čemu vidim, takođe, rešenje. Otvarajmo škole, otvarajmo fabrike, otvarajmo domove kulture i domove mladih, otvarajmo tamo gde ih nema i sačuvajmo tamo gde ih ima. Zašto moraju fabrike, fakulteti, srednje škole biti samo u pojedinim gradovima? Ravnomerna podela, dostupnost, ravnomerne mogućnosti za opstanak i gradova i mladih i porodica u svim delovima naše zemlje. Mora da postoji razvijen sistem na nivou lokalnih samouprava, samo tako možemo očekivati da i država ima sistem koji radi. Sistem radi ukoliko rade svi njegovi elementi.
O korupciji i nekompetentnim akterima/akterkama ne bih trošio reči sada, jer je svima jasno da to ne obara sistem već vraća unazad. Uvek ću preuzeti hrabrost da upalim alarm kada to uočim, ali to je i obaveza svih nas. Kvalitet, kompetentnost, odgovornost, solidarnost i dostupnost dugujemo svakom mladom čoveku, na svakom mestu u svakom našem koraku. Ovo je obaveza svih nas koji zastupamo mlade i vodimo borbu za njihov bolji položaj. Ovo je obaveza i svih nas mladih, mladost je prilika!