Verujem da vam se bar nekoliko puta u životu dogodilo da je neko (čitaj – odrastao) doneo odluku koja se vas tiče, u vaše ime i „za vaše dobro“, tj. „u vašu korist“, a sve pod izgovorom da ste vi „mladi i neiskusni“ i da ne znate šta je najbolje za vas.
Kako ste se tada osetili? Da li ste tada osetili olakšanje ili nezadovoljstvo?
Ukoliko ste osetili olakšanje, sigurna sam, izazvano skidanjem odgovornosti sa sebe, vrlo verovatno da vas neće zanimati da pročitate ostatak teksta. Ako ste osetili nezadovoljstvo, jer ste svesni da ukoliko sami ne preuzmete odgovornost za donošenje odluka koje vas se tiču, niko to neće moći i umeti bolje od vas, nadam se da ste u većini. Jesam li optimista? Jesam, ali sa opravdanjem.
Pišem ovaj tekst pod pretpostavkom da je naša država i društvo zagazila/lo u neku vrstu demokratije (iako smo još daleko od konsolidovane). Znamo da je za postojanje demokratije u zemlji ključno da osiguramo rad svih institucija po demokratskim principima i da ispunimo uslove u kojima će različitim društvenim grupama biti omogućeno da se uključe u procese donošenja odluka, važnih za njihov život. U tom kontekstu se razvio i princip učestvovanja mladih u procesima donošenja odluka. Pitanje je koliko mi mladi znamo o oblicima i modelima učestvovanja u procesima donošenja odluka i koliko (smo spremni i kompetentni da) ih koristimo.
Oblici učestvovanja mladih mogu se rangirati prema nivou njihovog uključivanja u procese donošenja odluka:
- Neučestvovanje – svakako najniži nivo
- Informisanje ili dostavljanje informacija mladima o odlukama koje su donešene bez uključivanja njihovih (naših) predstavnika/ca u sam proces donošenja odluka – neznatno viši nivo
- Konsultovanje – kada nam je ponuđeno da biramo između različitih opcija, a da nismo učestovali u njhovom stvaranju
- Zajedničko donošenje odluka – visok nivo i ono čemu težimo
- Saradnja koja podrazumeva saradnju u donošenju i sprovođenju odluka, ili ko-menadžement – najviši nivo.
U mojoj kući je oduvek postojao pravi ko-menadžment. Vaspitana sam da potpuno ravnopravno sa odraslima učestvujem u donošenju odluka. Sve odluke koje se mene lično tiču ohrabrivana sam da donosim sama (uz uvek dostupnu mogućnost traženja saveta i pomoći), tako da sve dobre ili loše posledice snosim, takođe, sama. To je velika odgovornost! Sa druge strane, to je nauk za ceo život! Sada shvatam da sam imala sreće da o tome učim u kući, jer nas o tome niko (čast izuzecima koji su to pominjali) u školama i na fakultetima nije učio. Odrasla sam u sredini i u vreme kada nisam baš mogla često da vidim ljude, a posebno mlade, koji su osvešćeni da demokratija i građanska prava koja su im data, podrazumevaju i velike obaveze. Dakle, ne možemo da očekujemo od društva i države da zna šta nama treba i šta mi i kako hoćemo da bude promenjeno, ako sami ne uradimo nešto po pitanju te promene.
Zato je za mene prava dragocenost da vidim mlade ljude uključene i organizovane u udruženjima mladih i za mlade, kao i u podmladcima političkih partija ili sekcijama mladih u sindikatima, koji su svesni potrebe, voljni i spremni da “uzmu svoj život u sopstvene ruke” i da donose odluke koje će im/nam omogućiti “bolji život”, ma koji od ovih oblika organizovanja odabrali. Postoji još mnogo načina da se građani/ke društveno angažuju, ali ovde pominjem ove, jer sam svakodnevno u kontaktu sa mladima koji deluju putem ovih “kanala”.
Kao neko ko je u kući naučen na ko-menadžment, ne pristajem ni na šta manje ni u društvenom angažmanu. Zato je moj izbor i bio civilni sektor, specifično udruženje građana. Pošla sam sa tom pretpostavkom i ispostavilo se da sam u pravu (bar je moje iskustvo takvo), da u udruženjima građana imamo veliku prednost u tome što na nivou naših organizacija imamo mogućnost i slobodu da iskazujemo i izgrađujemo naš sopstveni stav, kao i da ravnopravno sa ostalima učestvujemo u donošenju odluka.
Mladi, koji su se odlučili sa deluju kroz političke partije nisu u zavidnom položaju u okviru svojih organizacija, kada je reč posebno o učestvovanju u procesima donošenja odluka. Samo ću ukratko napomenuti, a to je tema za poseban tekst, da je istraživanje “Položaj mladih u političkim partijama”potvrdilo da je: “Omladina političkih partija najčešće angažovana u toku predizbornih kampanja za „manje intelektualne“, ali važne tehničke poslove, kao što su prikupljanje potpisa, deljenje letaka, lepljenje plakata ili statiranje na tribinama ili mitinzima. Donošenje odluka, pisanje programa, sastavljanje lista, kandidovanje i raspodela visokih funkcija unutar stranaka, istupanje u javnosti, kao i direktno zastupanje interesa mladih i druge „važne poslove“ u strankama i preko stranaka u političkom životu, obavlja mali broj ljudi iz vrha stranke, koji su po pravilu stariji od 30 godina.”
Posebna tema je i nivo uključenosti mladih angažovanih u sindikatima u procese donošenja odluka na nivou istih.
Ipak, ovde govorim o činjenici koja je veoma pohvalna i podsticijna, a odnosi se na to da se mladi ljudi angažuju i organizuju (prema sopstvenim afinitetima) i da su svesni da samo udruženi mogu napraviti promenu. Verujem da je iskrena pobuda većine podstknuta željom da sopstvenim angažovanjem stvore bolje uslove za život – kako sebi, tako i drugima. U Krovnoj organizaciji mladih Srbije sarađujem sa svim tim mladim ljudima i moj utisak je da svest i volja postoje – dakle, odlučili smo da odlučujemo o sopstvenim životima! Mehanizme, istina, još uvek nismo u potpunosti razradili i savladali, odnosno stvorili – dakle, još uvek ne znamo tačno kako, ali radimo na tome. Kroz KOMS smo svi (i udurženja mladih i za mlade i podmlaci političkih partija i mladi članovi sindikata preko Saveta) udružili svoje snage, volje, želje, znanja i trudimo se da zajedničkim radom i delovanjem razvijamo specifične mehanizme za učestvovanje u procesima donošenja odluka koje nas se tiču.