O Prajdu: M kao MI


Ceo snimak Millerovog govora.

Prvo sam mislio da pišem o tome kako nam je država u sranju, kako su nas okupirali huligani, kako se ljudska prava ne poštuju, kako su ljudi needukovani, kako borci i borkinje za ljudska prava ne mogu da dođu do reči, kako mediji nisu slobodni, kako se ne radi ni dovoljno ni dovoljno dobro, kako su nam i škole i kulturne ustanove i porodica i centri za socijalni rad zakazali i kako su oni najugroženiji ujedno i najobespravljeniji. I šta onda? Šta bilo ko dobija time, osim što ja dobijam neki uvrnuti osećaj lične satisfakcije? Pitanje se može proširiti i dalje: šta bilo ko dobija od toga što ja ovo pišem, od toga što ti ovo čitaš?

Prema podacima Human Rights Campaign, devet od deset mladih LGBT osoba svakog dana čuju nešto negativno o homoseksualnosti. Mlade LGBT osobe su dva puta više izloženije nasilju u školi. Prema nekim istraživanjima stopa suicida je između dva i četiri puta veća u LGBT populaciji.

Želim sada da zamislite jednu osobu, osobu koja je rođena u svetu koji je drugačiji od nje. Osobu koja od najranijeg detinjstva oseća da je drugačija. Nekoga ko tek što je oformio svest o sebi je već morao da pazi na besmislene sitnice: kako će hodati, kako će sedeti, kojim igračkama će se igrati. Zamislite tu osobu, uplašenu svakog dana jer ne zna da li će je društvo iz dvorišta ili škole prihvatiti. Zamislite tu osobu omalovažavanu, vređanu, povređivanu, ismevanu, usamljenu. To je osoba sa hiljadu maski, osoba koja će se truditi da nikome ne smeta, osoba iza čijeg osmeha se krije grč. To je osoba koja se ne sme usuditi da kaže ni svojim prijateljima ni svojoj porodici: koje knjige čita, koje filmove gleda, koje sajtove posećuje, s kime se druži, ko joj se sviđa, na koja mesta izlazi, koja odeća joj se sviđa. To je osoba koja živi laži samo da bi preživela, koja je spremna da potisne deo sebe zarad svog golog opstanka. To je osoba koja je skoro svakog dana čula nešto loše o sebi, čak i kada nije izgovoreno njeno ime. To je osoba koja je do dva puta češće bila žrtva vršnjačkog nasilja i živela je u konstantnom strahu od istog. To je osoba koja je možda pokušala suicid, a da vi to niste ni znali.

Ovaj blog napisan je za tu osobu.

Nakon svog nedavnog coming out-a, Wentworth Miller, zvezda serije Prison Break, pojavio se na večeri koju je organizovala Human Rights Campaign. Tom prilikom je rekao jednu tako strašnu, tako suštinski tačnu stvar, a to je da se od malena nije osećao delom bilo kakve zajednice te da ga je to sputalo na mnogo nivoa.

Kao mnogi od vas ovde, večeras, odrastao sam u “modu za preživljavanje”, kako bih ja to nazvao. A kad ste u tom modu, vaš fokus je samo da preživite dan, u jednom komadu. I kad ste u tom modu sa 5 godina, sa 10, sa 15 godina ne postoji mnogo prostora za reči poput: zajednica. Za reči poput: nas i mi. Postoji samo prostor za ja i mene. Zapravo, reči poput nas i mi ne samo da su zvučale strano za mene kada sam imao 5 i 10 i 15 godina, zvučale su kao laž. Zato što, kad bi nas i mi zaista postojali, kada bi stvarno postojao tamo negde neko ko posmatra, ko sluša i ko brine, onda bi me oni spasili.

Ovaj blog napisan je za takvu osobu koja ne veruje da zajednica u kojoj je ljudima stalo do drugih ljudi postoji. Naravno da ta zajednica postoji. To su naše porodice, naši prijatelji, naše komšije, nastavnici i profesori, naši policajci i sudije, ljudi koje srećemo na ulici i u kafićima. Teško je razumeti zbog čega neće svi ti ljudi prihvatiti LGBT osobu, ali neki hoće i oni su sasvim dovoljni da se promeni svet. Jedna stvar je bitna: Svaka osoba, svi mi – svi smo deo te zajednice. I ta zajednica nije uski krug LGBT aktivista/kinja, to je naša država. To je nešto što nam niko ne može oteti.

Parada Ponosa, mada ima drugačiji format od onog koji bih ja želeo videti, je nužna. Ona šalje jasnu poruku: Mi smo deo naše zajednice, naše države i niko nema pravo da nas odavde tera bilo gde. Parada Ponosa treba da šalje jasnu poruku – da bez obzira ko sa i šta sam, svako u ovoj državi ima pravo da bude bezbedan, da se školuje i da radi kako bi prehranio/la sebe i svoju porodicu i da pri tom bude sve ono što jeste; da se ne skriva iza maski, da ne bude prinuđen/a da laže, da ne mora da se boji da će biti odbačen/na, napadnut/a, ismevan/a, ponižavan/a.

Političare ovog puta ne mogu da komentarišem preterano mnogo. Reći ću samo da su na Mjanmaru i u Rusiji političari još gori.

Što se tiče naših fenomenalnih policajaca, nakon što sam pre neki dan pročitao divno, dirljivo otvoreno pismo Sindikata Srpske policije, imam samo da kažem: Svaka čast! Krovna Organizacija Mladih Srbije je i do sada imala fenomenalnu saradnju sa pripadnicima policije i kao što oni stoje uz nas i sve druge građane i građanke Srbije, tako ćemo i mi stajati uz njih. (Celo otvoreno pismo možete pronaći na linku)

Kada sam u pitanju ja, jer ne mogu da govorim u ime celog civilnog sektora, imam osećaj kao da sam svo ovo vreme pokušavao da zakrpim rane od metaka flasterima, a u stvari sam trebao iznaći način da zaustavim metke. Tretirao sam posledice, a problemom se nisam stizao baviti. Imam potrebu da to u narednom periodu, kod sebe, drastično promenim. Ne znam kako će izgledati ta promena i ne znam kako će u budućem periodu izgledati moja saradnja sa svima vama. Znam da će biti drugačije. Priželjkujem da moj dalji rad bude relevantniji i nadam se vašoj podršci. Svi vi znate da sami ne možemo da menjamo… išta, a kamoli svet, i zato se nadam da ćete mi pomoći da gradimo i osnažujemo to “nas” i to “mi” koje je toliko nužno za sve nas.

KOMS izveštaj | Autor/ka: Marija Stevuljević | IZVOR: KOMS |