Autorka: Sanja Lovren

Dobar dan, dobro došli na pozornicu mog života. Ja sam glavna junakinja predstave svoga postojanja i sporedna ličnost u predstavama postojanja ljudi koji me okružuju.

Za ovu izvedbu nisu vam potrebne maske. Znam, oslobodili bi sebe njihovog postojanja, ali cesto ni sami nismo sigurni da li je odraz u ogledalu naš lik koji je iskreirala stvarnost ili samo maska. I koja to stvarnost kreira naš lik, odnosno čija stvarnost?

Kao mlada osoba, vođena željom da se ne odreknem tog luksuza kreiranja stvarnosti kroz iskustva, saznanja, komunikaciju sa drugima, odabrala sam polaznu tačku, da je odraz u ogledalu – moj lik. Jer kako bi i mogao biti maska, kad je satkan od mojih izbora? Meni je, kao i vama mnogo toga ponuđeno. Molim? Kao da čujem da se iz daljine kroz vetar povređenosti probijaju reči negodovanja. “A šta nam je to ponuđeno?” Šapće vetar, prenoseći tu poruku na pozornicu života. Mnogo toga! I ostajem pri tom. Čak i one scenografije posute kamenčićima i biserima spoticanja, tu su kao test naše snalažljivosti, naše upornosti i volje. Naša je odluka da li ćemo iskoristiti scenografiju koja nam je data u određenom činu, ili ćemo sedeti sa strane, negodujući scenografe dok neki drugi, manje kvalitetni izvođači igraju predstave na daskama našeg života. Ja stojim tu.

Često se zapetljam u zavesu nemogućnosti da se izborim za svoje mesto u prvim redovima scene, još česće izgovaram svoj tekst u polutami pokušavajući da uhvatim svetlo koje me predstavlja drugima. Ne tako retko, moje reči nisu bile praćene aplauzima podrške, nisu prepoznavali lik koji je izgovarao tekst, nisu mi dali dovoljno vremena za pripremu. Ali nisam odustajala. Svakodnevno sam izlazila na scenu, pokušavajući da savladam veštinu postojanja. Potražila bi me ponekad “verna publika” iz scene, da mi šapatom skrene paznju, kako moje izvedbe deluju poput volontiranja. Govorili su mi da se uklapam u scenografiju, da više sluzim za ukras, da moje volontiranje izaziva smeh.

Pitala sam se često kako nisu svesni moga položaja? Ono što su oni nazivali volontiranjem, za mene je bilo ulaganje u sebe. Jer ja sam još uvek učila tu veštinu i sve dok sam se školovala, moje trčanje po sceni bilo je prikupljanje saznanja, iskustva, informacija. Zar je bilo moguće da očekujem tek tako neke bitne uloge bez dodatnih veština koje bi me za njih kvalifikovale? I ko se to smejao? Oni kojima je smetala scenografija, pa su seli sa strane da se odmore!? Kao sto rekoh, nastavila sam.

Vremenom je ono što sam naučila od drugih, gradilo dela koja su svojim kvalitetom naterala scenografe da mi katkad prilagode binu. Ponekad, dok svoje znanje delim sa drugima, snop svetlosti me obasja na tren. I da, zadovoljna sam sto je tren u pitanju. Možda vama zvuči kratko, ali je dovoljno da još neki usamljeni glumac, željan razmene ideja uoči moju izvedbu i približi svoje postojanje mom. I tako, čin po čin, glumac/glumica…Ekipa. Prava i ozbiljna ekipa, spremna da zaigra uloge svog života. Profesionalno. Tu smo da svojim znanjem pomognemo drugima da uhvate svetlo na sceni, da prilagode i iskoriste scenografiju. Na vama je da procenite da li je ono sto Vam se nudi volontiranje ili ulaganje u sebe. I kako ćete to iskoristiti. Zavesa nije spuštena, ovde se neprestano izgovaraju tekstovi ideja, ovde nas budne drži želja… Ali svaka preuzeta uloga nosi sa sobom i odgovornost. Da li je to izgovor pod kojim mešamo likove i maske?

Kad pogledate scenu šta vidite? Mnogo lica, malo licnosti? Zašto onda ne ponudite svoju ličnost za primer drugima? Jer, kada kvalitetno igrate glavnu ulogu svoga postojanja, utičete svojim sporednim ulogama i na kvalitet tuđih izvedbi. A to je put ka promenama.