1 dan za narednih 1826

Autorka: Lana Lukić

Staju ispred mase ljudi. Pojačavaju glas. Ruke im se pokreću, samo što i one ne progovore. Flašica vode je tu da se ne bi previše raspričali i ostali bez daha. A onda, završavaju sa svojim „ohrabrujućim“ govorom i narod kreće da aplaudira. Oni koji su odlučili da ne dođu, prate preko tv-a. I tako 30 dana, jer i to je više nego dovoljno da kažu sve ono što nisu za 365. Oličenje jedne predizborne kampanje, uoči predsedničkih izbora.

vote-clipart-empowerment-clipart-VotingTih mesec dana, pre nego što narod treba da odluči, programi nisu više zaokupirani kulturnim i istorijskim filmovima i serijama, već su prebukirani predsedničkim izborima i predizbornim promotivnim materijalom. Onu istu masu ljudi koja im je aplaudirala, sada gotovo svi žele da uvere u svoje ciljeve, nas koji lako zanemarujemo svoje potrebe koje bi oni trebalo da ostvare, zarad glasa više jednom ili drugom.

Deo te grupe pripada i omladini, koja 2. aprila treba da izađe i izabere svog novog predstavnika, u čijim će rukama staviti svoj život u narednih 5 godina. Imamo prava na glas, na stav onoliko koliko nam zakon dozvoljava i da ne izađemo na izbore i ne oglasimo se. Listić će se poništiti ili makar mi to mislimo da tako funkcioniše. Ne izađeš i ne glasaš, isto je kao da jesi, jer tvoj glas odlazi onome kome možda nisi želeo/la da ga dodeliš.

Još koliko dugo ćemo mi, mladi, zajedno sa generacijama koje dolaze da dozvoljavamo da nas ubeđuju u „bolje sutra“, svesni da sa ovakvim stavom, a minimalnim delanjima oko najvažnijih radova, boljeg sutra nema. Koliko nam ostaje da pokažemo da i omladina želi da se istakne i nametne mnogima svoja mišljenja koja mogu doneti bolje. Od koga zavisimo? Koga se plašimo? Straha ne sme biti, povlačenja nema. Samo činjenica da u ovakvoj današnjoj kolotečini, mladi su jedina inspiracija, i ako nema njih, tek onda straha treba biti, ali ne u nama, već u onima koji nam ne daju prilike za isticanjem.

Ja ne moram da se istaknem, ali neću ni da dozvolim da me ostave po strani. Da se prave kao da ne postojim, ili još gore, da ja moram da se pravim da oni ne postoje.

Izađi i glasaj, precrtaj, poželi dobar dan i doviđenja i veruj da nešto zaista može da se promeni.   

KOMS izveštaj | Autor/ka: Maja Galović | IZVOR: KOMS |