Izbori su za nama.

Nedeljama unazad političke partije su nas iz različitih oružja bombardovale reklamama, izjavama i sloganima  kojima su nas pozivale da glasamo za njih zato što i sami  „znamo zašto“, jer je „jasno“ da su baš oni „izbor za bolju budućnost“ koji će obezbediti  „nova radna mesta“, „departizaciju“ i „istinu“ od čega će nam sve zajedno, nesumnjivo, biti bolje.

Posebno nama mladima. Jednom. Možda.

Bilo kako bilo, tako izgleda „highlight“ predizborne kampanje „bez mnogo buke i mnogo iznenađenja“ kako (ne)realno prenosi jedan uticajni strani medij.

Zaista, šta je sa realnošću? I nama mladima u njoj? Sada i ovde?

Krovna organizacija mladih Srbije je sa završetkom izbora okončala i prvu fazu projekta „Izbori i participacija mladih“. Ova prva faza obuhvatila je (između ostalog)  tribine u osam većih gradova  na kojima smo, kao najviše predstavničko telo mladih, sa predstavnicima političkih partija i mladima koji žive u lokalnim zajednicama diskutovali o problemima sa kojima se susreću. Na tribini u Beogradu razgovarali smo o položaju mladih na nacionalnom nivou.

Za ovu priliku, mi smo kreirali slogane za njih.

„Obećaj i ispuni“ bila je krilatica naše predizborne kampanje.

Kampanje nacionalnog zagovaranja za sistemsku brigu o mladima koji će biti pitani šta je to što nije dobro i šta to i kako u društvu treba menjati. Mladima koji će, kroz mehanizme institucionalne saradnje imati priliku da učestvuju u lociranju i definisanju problema koji ih se tiču a potom i kreiranju i implementiranju rešenja istih. Mladima koji će konačno imati šansu da „Preuzmu odgovornost za sopstvenu budućnost“.

„Obećanje – ludom radovanje“, neko mudro reče. Ili, modifikovano, (i ne tako mudro), predstavnik političke partije na jednoj od tribina koje smo održali : „Evo, obećaću vam… I? Šta sad?“

Stvarno – šta sad?

Razgovarali smo, diskutovali (negde manje, negde više) slušali jedni druge, davali obećanja i do kakvog zaključka smo došli?

Za početak – opšti utisak? Osrednji.

Predstavnici političkih partija sa kojima smo imali priliku da razgovaramo (8 gradova puta 5 partija u proseku, što je oko 40 političara različitih ubeđenja, godina i obrazovanja) u velikoj meri dolazili su nespremni na tribine. Nespremnost se, naravno, odnosi isključivo na konkretne podatke, propise, mehanizme, stavove i planove njihovih političkih opcija u oblasti omladinske politike koja je (što im je nedvosmisleno najavljeno) bila tema diskusija. S druge strane svi su, gle čuda, bili vrlo vispreni i vešti kada je u pitanju elaboracija njihovog stranačkog programa i „šta-smo-sve-uradili-u-prethodnom-periodu” recitacija. Iako je, opet nedvosmisleno, istaknuto da to nije fokus diskusija.

Ilustracija:

KOMS : Kako Vaša stranka sluša glas mladih u ovom gradu? Na koji način komunicirate sa pojedincima, organizacijama civilnog društva i neformalnim grupama? Kako prepoznajete i podržavate njihove inicijative?

Predstavnik jedne političke partije : Mi imamo sjajnu komunikaciju sa mladima u našoj stranci.

KOMS : Možda pitanje nije jasno definisano… Kako slušate glas mladih koji nisu članovi Vaše stranke?

Predstavnik : Ko god nije naš član može slobodno da postane, mi smo maksimalno otvoreni za nove ljude.

KOMS : Šta je sa mladima koji nisu i ne žele da budu članovi Vaše stranke?

Predstavnik : Aha… Pa… Da… Naša stranka smatra da su mladi bitni u društvu.

Naravno da smatra. A šta je sa postupcima?

Kancelarije za mlade, Lokalni akcioni planovi, lokalni budžeti za mlade, broj mladih na njihovim izbormin listama  za većinu su bila nepoznanica.

Ono što je zaista poražavajuće jeste činjenica da čak i u jeku predizborne kampanje političke partije mlade u velikoj meri nisu shvatile ozbiljno. Bilo je evidentno da je izvestan broj predstavnika prisutan na tribini jer im je neko „odozgo“ rekao da bi bilo dobro da budu tu. Stranke se mahom nisu potrudile čak ni da pošalju predstavnike koji su zaista upoznati sa omladinskom politikom u Srbiji i koji u fokusu delovanja i interesovanja zaista imaju mlade.Tako smo dobili obećanja da biti donet Zakon o mladima (koji, btw, postoji od juna 2011), bili „edukovani“ da nam ne trebaju bioskopi i pozorišta jer „život nije zabava kako mi, mladi, mislimo “, čuli da je „kriminalna greška i neodgovornost biti van neke političke partije“ kao i more drugih „interesantnih“ informacija.

Neretko smo se, prilikom pozivanja političara da prisutvuju tribinama susretali sa pitanjem „A jel’ će biti medija?“.

Naravno, slika u medijima je važna. Suština je sasvim sporedna.

Ipak, da stvar ne bude potpuno crna pobrinuli su se pojedinaci koji su zaista bili tu da saslušaju mlade, konkretno odgovore na njihova pitanja i razgovaraju sa njima „na ravnoj nozi“. Jedan od ciljeva tribina upravo i jeste bio da pokažemo i mladima i političarima da možemo i moramo da sedimo  „za istim stolom“ i u konstruktivnom dijalogu definišemo, donesemo i potom implementiramo odluke koje se tiču mladih u Srbiji.

 A šta je sa mladima u Srbiji?

Jedan od razloga zbog čega je Krovna organizacija mladih Srbije pokrenula projekat „Izbori i participacija mladih“ jeste upravo percepcija da su mladi u našem društvu marginalizovani.

Naime, mladi su nedovoljno uključeni u procese donošenja odluka kako na nacionalnom tako i na lokalnom nivou. Njihova pregovaračka pozicija prema vladajućim strukturama je time oslabljena što sve zajedno dovodi samo do povećanja apatičnosti i letargije i, opet,dodatno smanjuje participaciju mladih u društvu.

Činjenica jeste da nas društvena klima u kojoj smo odrastali kao i ova u kojoj živimo sada uči da su mladi „poslednja rupa na svirali“ i da ih niko ni za šta u društvu ne pita.

Da li smo za navedeno, ipak, delimično i sami krivi?

Na pojedinim tribinama mladi su bili oštri, argumentovani i kritički nastrojeni, jasno iznoseći svoje zahteve i probleme sa kojima se susreću. Na tribini u jednojm od gradova bilo je, pak, samo sedam mladih.

Zašto bi se iko osvrtao na naše probleme ako to sami ne radimo? Ako sedimo skrštenih ruku, kukamo nad svojom nesrećnom sudbinom i još nesrećnijom zemljom i bacamo drvlje i kamenje po političkim partijama redom? Šta smo mi sami uradili da stvari promenimo? Šta smo probali? Zašto se ne trudimo da poboljšamo situaciju i kreiramo okruženje u kome ćemo živeti? Zašto se ne probudimo,organizujemo, ukažemo na probleme i pokrenemo inicijative za njihovo rešavanje?

U Srbiji danas živi 1 500 000 mladih. Milion i po mladih ljudi do 30 godina. To je snaga koja može biti snažan i nezaustavljiv motor promena. Mora.

Na kraju – u čemu smo se složili?

Uglavnom samo u oceni da je mladima u Srbiji loše. Sada i ovde.

Bez obzira na „izgrađene kilometre puta“, „bezvizni režim“, „Slobino nasleđe“, „mnogo stvaru urađenih u prethodnom periodu, bez obzira na to što je (možda) „bolje nego ranije i što smo na pravom koloseku“.

Nama je loše SADA. I mi živimo SADA.

Zato, GLAS mladih mora da se sluša! Ne samo „kupuje“ praznim obećanjima mesec dana pred izbore.

Mladi SADA preuzimaju odgovornost za sopstvenu budućnost!

Od vas, dragi političari, očekujemo podršku u istome.

Maja Radak

Koordinatorka projekta

Krovna organizacija mladih Srbije

Tekst u nastavku je originalno objavljen na mom ličnom blogu i namenjen najširoj publici, svima onima koji na blog mogu da nalete, idealno pre izbora.
Kako se ovaj KOMS-ov blog obraća prvenstveno mladima, mislim da je ipak potreban mali uvod, kako bi tekst bio shvaćen na najbolji mogući način.
Ja sam Nikola Jovanović, imam 31 godinu, 12 godina radnog iskustva u sva 3 sektora, raseljeno sam lice sa Kosova i pokušavam da promenim svet kreiranjem četvrtog, “social business” sektora.
Da bih to postigao, želim stabilnu Srbiju u kojoj se na izborima opredeljujem na osnovu toga čija je ideja bolja, a ne na osnovu toga da li će neko da me odvede u rat ili ne.
Želim Srbiju u kojoj pričamo o kvalitetu obrazovanja, a ne o štrajkovima profesora i korupciji.
Želim Srbiju u kojoj ne moramo da se borimo za Ministarstvo za omladinu.
Želim Srbiju u kojoj ću želeti da podižem svoju decu.
Tu Srbiju neću videti ako ne prestanem da glasam protiv, već za nekoga.
Takvu opciju ne vidim već godinama, i hoću da je nekako pozovem. Verujem da ima onih koji će, kada nas čuju, osetiti da imaju podršku. Da želimo da ih vidimo.
Eto, mali uvod za još emotivniji nastavak teksta. Unapred se radujem komentarima.
————
Oni koji me prate na twitteru (@PeckoPivo) znaju da sam jedan od najglasnijih zagovornika precrtavanja listića na predstojećim izborima. U nastavku teksta pokušaću da objasnim i zašto.
Kao i mnogi koji su otišli da karijere grade “preko grane”, vratio sam se u Srbiju sa idejom da ovde nešto uradim, promenim. Ne zato što me je država privukla atraktivnim uslovima da se vratim, niti zato što sam ja kao mnogo pametan pa ću ja sam da promenim Srbiju, već zato što volim ovu zemlju i ove ljude ovde, i bilo mi je logičnije da menjanje sveta započnem iz svog dvorišta.
Tu sam već nekoliko godina, i šta mogu da vidim oko sebe?
Jedno te isto.
Menjaju se likovi u foteljama, a ništa se krucijalno ne menja.
Od velikih stranaka, svi su bili na vlasti, ovako ili onako. I svi su bili i u opoziciji.
Neki su promenili odelo, ime partije, koaliciju, štagod, ali ćud nisu.
Demokrate i Radikali (ne, neću ih zvati Naprednjacima) nas već više puta plaše onim drugima, i na istu foru dobijaju po 30% glasova.
SPS je u vlasti, ej! I još “obećavaju da će ispraviti 6. oktobar” ako glasamo za njih.
G17 (ne, neću ih zvati URSovcima) se sprda sa nama već, koji ono beše, 4. mandat? Po istom scenariju, samo svaki put cilja drugu publiku.
LDP glumi opoziciju i doslednost, a još nismo videli ništa sem glasnog lajanja uz vetar. Sada zavijanja, pošto su se udružili sa Vukom.
Pored njih, pojavila se i neka nova ekipa, da upotpuni brod ludaka – Dveri, Naši, Zukorlić… Jesam li zaboravio nekoga?
I svi oni nude isto – sebe u tom sistemu. Sebe u istim foteljama iz kojih pokušavaju da izbace ove koji su sada na vlasti.
Kad ste čuli za neku novu ideju?
Ili još bolje – kad ste čuli plan za neku staru ideju, koju nam prodaju već 20 godina?
Ja nisam.
Ali zato sam ih čuo kako se prepiru oko toga ko će kome da dođe na noge za formiranje Vlade nakon izbora, ko će da vodi Razvojnu banku (šta vam prvo padne na pamet kad čujete za tu banku? korupcija? I meni.), ko će bolje da nas odvede u EU, ko ima diplomu a ko nema i sl.
Svi oni su došli i na internet. Ja se obradovao kad sam to video, kao “super, sad ćemo moći da komuniciramo”.
I šta se desilo? Pa naravno da arhaični političari i njihovi menadžeri kampanja ne mogu da razumeju šta znači dvosmerna komunikacija. U stvari lažem – znaju oni, samo znaju da u takvu komunikaciju moraš da uđeš iskreno i čisto, a ogromna većina njih ima bar jednu aferu iza sebe.
Organizovali su i aktiviste da nas maltretiraju, da reaguju kad ih kritikujemo. Mene su zvali i telefonom da reaguju, a o DMovima na twitteru da i ne pričam. Desilo mi se i da mi, kada kontaktiram državnu upravu i lokalnu samoupravu, skrenu pažnju da previše lajem onlajn protiv njihove partije. Suptilno, naravno. Dešava mi se dosta često i da, nakon par meseci super komunikacije na razne teme, neko odjednom “zastrani”, pa onda skontaš da to nije odjednom, već da tih aktivista ima i više nego što si mislio.
Znam da nisam jedini kome se ovo dešavalo. Ne očekujem da se ti ljudi jave ovde, mada bih voleo.
Sve češće su počeli i da nam skreću pažnju da je precrtavanje listića glupo i za šonje. Nekada direktnim porukama, a često i kroz projekte NGOova u kojima rade njihovi aktivisti. Ranije su te NGO-ovi i udruženja mladih pozivali da izađeš na izbore, a sada da glasaš. Ogromna razlika.
Pa ti kažu – ako precrtaš listić, ti u stvari pomažeš velikim strankama, pokazuješ neozbiljnost, nemaš pravo posle da se buniš. Ako ti se ne sviđaju, a ti sam napravi stranku, i te fore. Ili ona još bolja – učlani se u neku pa je menjaj iznutra.
Ne, gospodo, vi koji i dalje glasate za “iste” pokazujete neozbiljnost.
Razmislite malo – znate li uopšte kako se osniva stranka? Znate li šta je sve potrebno? Koliko je novca potrebno?
Minimum 5 miliona dinara. Odakle vam te pare? Kapirate da vam treba sponzor da biste osnovali stranku? Da li vam je to OK? Šta tom sponzoru morate da obećate da bi vam dao te pare? Vladimir Pavićević je pisao o tome (http://pescanik.net/2012/04/popravni-za-gospodina-deretu/). Pročitajte obavezno.
Sistem je postavljen tako da maksimalno oteža pristup novim idejama. Srđa Popović je lepo to objasnio (http://pescanik.net/2012/05/vozi-majstore-svi-su-usli/) da, dok oni to zovu ukrupnjavanjem političke scene, to u stvari znači “vozi majstore, svi su ušli”, iliti “misli unutar kutije” – biraj od ponuđenog, šta god to bilo.
E pa neću.
Ne dam glas ni vama koji nas plašite jedni drugima, ni vama koji se folirate da ste prave stranke koje kao imaju svoju ideju i program a unapred znamo s kim ćete u koaliciju i na koja ministarstva ciljate, ni vama koji nećete da siđete sa vlasti, a ni vama koji hoćete da ih skinete sa vlasti bez ikakve ideje šta ćete posle.
Neću da Obradović bude ministar obrazovanja, forsiranu veronauku u školama, sveštenika u RRA (štaviše, ne želim nikoga iz bilo koje religije nigde blizu države, a naročito novca od poreza koji plaćam), neću da svakih 3-4 meseca gledam na TVu kako iskorišćavaju narod sa Severnog Kosova i njihove živote za dnevno-političke teme, neću da gledam “Đinđićarenje” od strane DSa i SNSa jer i ne razumeju te citate za koje se hvataju, neću da gledam kako iz dana u dan mediji tonu sve dublje i dublje a naslovne strane tih medija su dokaz tome, neću da jedino ministarstvo za koje sam video da radi kako treba trpate pod onog čoveka sa bradom koji u Nišu svečano otvara bilbord dan nakon što njegovi stranački drugari otvore ono brvno od 7 metara, neću da se kandidat za predsednika laže ima li diplomu ili ne, i kako je stekao. Neću Velju Ilića, Vulina, neću da u Vladi bude neko ko u Utisku kaže “kako to mislite šta je moje mišljenje?”. Ako vam treba još razloga, Aleksandra (@atjah) je napisala moćan tekst pre par meseci (http://i-ostale-price.blogspot.com/2012/02/ljuta-sam.html).
Ja hoću nešto novo.
Hoću ili novu ideju, ili nekoga da zaista uradi nešto po pitanju starih ideja koje nikako da neko sprovede u delo.
Svestan sam da treba mnogo precrtanih listića da bi poruka bila dovoljno snažna da probudi nekoga, ili nešto u nekome od nas. I svestan sam da to verovatno ne možemo da postignemo na prvim izborima. Ko zna, možda su ti ljudi još uvek u srednjoj školi ili na Faksu sada, i tek treba da izrastu u političku budućnost ove zemlje. A možda su to oni koji su otišli odavde već, završili dobre škole po Amerikama, Australijama ili gde već, i kojima treba dobar podsticaj da se vrate. Videli su već one koji se vraćaju pa propadaju. Njih treba da ubedimo da smo ozbiljni da želimo da to znanje donesu i primene ovde.
I to je ok.
Borba za prave stvari nikada nije laka. Štaviše.
Ali makar prvi put u životu znam da radim pravu stvar – glasam za onu opciju u koju stvarno verujem. Ne dajem legitimitet onima kojima ne verujem. Ne šaljem poruku da mi je ponuđeni izbor OK.
Šaljem poruku da sam nezadovoljan, i da radim nešto po tom pitanju.
Pa još ako, uz sve to, pomognem i da G17, radikali i slični ostanu bez cenzusa, ispod crte (nevažeći glasovi se ravnomerno dele onima koji pređu cenzus, ali samo njima), onda smo korak bliže promenama.
I, šta ćete nacrtati na listiću?

Nikola Jovanović

http://www.peckopivo.com/about

Participation is about having the right, the means, the space, the opportunity and, where necessary, the support, to participate in and influence decisions, to engage in actions and activities so as to contribute to building a better society.

As a core issue of youth policy, youth participation in society and in the shaping of youth policies at European level – be it in the framework of the Council of Europe (CoE) of the European Union (EU) – is one of the priorities of the European Youth Forum. The participation of young people in their community, in society and in politics is of key importance if we want to improve young people’s living conditions, their opportunities in life and strengthen democracy and active citizenship in Europe.

The European Youth Forum is a independent, democratic and youth-led platform of 98 youth organisations in Europe. On the one hand we have international youth NGOs of diverse scope and focus (from faith-based to student organisations, from exchange focused to party-political ones, from scouts and guides to young farmers) on the other the National Youth Councils (from Iceland to Azerbaijan, from Russia to Portugal), jointly representing the interests of dozens of millions of young people of diverse backgrounds.

We aim to be the voice of young people at the European level by representing their views, voicing their concerns, cater for their needs and fight for their rights. We do this by involving our members in the advocacy work we do and we focus on capacity building to empower our members to be able to reach out to even more young people at different levels.

In particular, the Youth Forum believes that a ‘culture of participation’ needs to be created. This means that a youth policy agenda at a given level has to develop hand in hand with the increased participation of young people in the decision-making processes on the matters that concern and affect them. Mechanisms and methodologies for the engagement of young people have to be further elaborated and should be of a participative and democratic nature.

To mainstream this ‘culture of participation’, youth organisations have a great role to play, providing a solid and democratic representation of the interests of young people through their wide-ranging networks and democratic decision-making procedures.

I would like to address the following two dimensions of youth participation:

• Participation in the community and society
• Enhancing participation in representative democracy

1. Participation in the community and in society

Young people need to be given support and tools to participate in civic life, from local to  European level. They should particularly be given the possibility to influence decision-making and actions undertaken at local and regional level, as these decisions have a great influence on their daily lives. In the YFJ’s view, local participation initiatives and participation structures, such as local or regional youth councils, are of crucial importance in the process of learning to participate and getting involved in local youth policies, and are a necessary basis for effective participation at national or European level.

Young people should be able to participate in the environments in which they live. It is therefore crucial that young people, from an early age onwards, are encouraged and supported to participate in decision making and activities in all aspects of their lives, may it be in school, through non-formal education and other extracurricular activities, in local community organisations and associations, in the workplace or in formal and political structures. Here I would like to stress the importance of the Revised European Charter on the Participation of Young People in Local and Regional Life adopted by the Congress of the Council of Europe in 2003. This Charter  has achieved wide recognition as a key reference policy document for the political participation of youth.

Independent and participative youth organisations should be fostered and granted sufficient financial resources at all levels, and their crucial role in promoting active citizenship should be better acknowledged. Youth organisations provide an excellent environment for learning to participate, express oneself and take responsibility – and are therefore important partners in participation policies.

2. Participation in representative democracy

To fully participate in society young people must be encouraged and given the means to voice their opinions in representative democracy. This can only be achieved through a full access to exercising the civil and political rights and duties recognised by democratic society.

Young people today have greater knowledge of society and are more informed than previous generations. However, they are more reluctant to participate in the democratic debate than other age groups. Therefore, European and national authorities should facilitate their participation to all elections, implementing appropriate information campaigns to motivate young people to go to vote.

As participation in the democratic process is of utmost importance and as the right to vote and to be elected are key elements of citizenship, the European Youth Forum calls for the lowering of the voting age to 16. This measure, allowing a better recognition of the views of young people, would encourage them to participate more actively, and with a better sense of responsibility, in a democratic society.

These measures, opening representative democracy to youth, should be accompanied with programmes supporting learning on civic participation and citizenship education involving young people actively. Youth organisations have an important educational function and they are reliable partners to overcome the current deficiencies in the dissemination of information. Providing non-formal education, they increase the ability of young people to participate as active citizens now as well as in the future.

The European Youth Forum is also deeply convinced that political parties need youth, and that they should involve more young people, put forward young candidates and aim at a fair representation of young people among their elected representatives.

Conclusion

The aim of youth policy has to be the emergence of a society where young people have an equal opportunity with adults to shape the decisions affecting their lives.

The participation of young people and representative youth organisations in the design and in the delivery of youth policy is not only an aspect of good governance, but also necessary to ensure that their views and concerns are properly identified and understood – and that youth policy meets the needs of young people.

Peter Matjašič, President // peter.matjasic@youthforum.org

European Youth Forum (YFJ) // www.youthforum.org

Mladi mogi biti nosioci promena, to su više puta i dokazivali u ne tako davnoj istoriji. Dizali su svoj glas u trenucima nepravde, krađe, istrajavali u nenasilnoj borbi za bolju i svetliju budućnost. Odupirali se malograđanskoj i licemernoj sredini koja promoviše jedno, a radi drugo.

Izbori su uvek prilika da budemo primer drugima, prilika da poštujemo sebe, svoje kvalitete, da formulišemo zahteve i uputimo ih tamo gde treba – u glasačku kutiju za početak, a kasnije, kasnije da budemo budni i kritični prema odlukama i akcijama političara koje smo izabrali da nas predstavljaju. Tu odluku treba da donesemo sami na osnovu naših ličnih principa, vrednosti u koje verujemo i za koje smo spremni da se borimo.

I ne samo to. Naša odgovornost je velika. Mi imamo pravo da biramo i budemo birani. Da deci i mladima koji tek čekaju da dobiju svoje pravo glasa kažemo, ovaj život je naša tvorevina, ovaj sistem je naših ruku delo. U suprotnom, bićemo večno nezadovoljni i besni na neke „druge“ što su nam upropastili život.

Mogu i želim da razumem one koji nisu tako jaki da se izbore sami – diskriminisani, obespravljeni, zaboravljeni. Deo buketa participacije kojih se ponekad setimo i to onda kada nam je potreban glas. Baš zato, malo je mnogo važno, jer nam uvek tako malo fali.

Trenutak je da damo glas za istinsko poštovanje ljudskih prava, ravnopravnost, solidarnost, podršku, mir. Verujem i želim da se borim, hoću da iskoristim priliku i da glasam.

Znam da je moj glas samo zrno peska bačeno u okean i baš zato mi je potrebna podrška – tvoj, moj, njen, njegov, njihov, naš glas može da menja i stvara ono što želimo – naš izbor.

Izađi i izbori se!

Zoran Zlatković,

Organizacija kreativnog okupljanja – OKO

www.okoorg.rs

Da li će u novoj Vladi postojati Ministarsvo omladine i sporta?!

Koalicija mladih Srbije sa 187 omladinskih organizacija kroz dugogodišnje zagovaranje formiranja nacionalnog  tela brige o mladima svojim akcijama: Konferencija mladih Srbije: “ Ovoj zemlji je potrebna mladost”, formiranjem lokalnih koalicija mladih, akcijom blokade rada političkih stranaka i državnih organa: “Uzeli ste nam mladost, mi ćemo vama jedan dan”, objavljivanjem dokumentarnog filma o predizbormim obećanjima političara mladim ljudima, kao i brojnim apelima i zahtevima upućenih vladi i donosiocima odluka u Srbiji se izborila za današnje Ministarstvo omladine i sporta.

Možemo zameriti gomilu stvari. Složiću se sa većinom primedbi.

A možemo i priznati da danas postoji Nacionalna strategija za mlade i akcioni plan za njeno sprovođenje, postoje lokalni akcioni planovi i lokalne kancelarije za mlade, Zakon o mladima, da je kroz različite konkurse tokom ovih godina podržano preko 300 različitih udruženja, da je osnovan NAPOR, KOMS… Možemo priznati da smo zajedno napravili dosta koraka, da nam predstoji još gomila drugih koraka koji su deo velikog procesa stvaranja institucionalnog okvira brige o mladima.

Danas, kada u vreme kampanje, političke partije javno izjavljuju da će ukinuti Minsitarstvo omladine i sporta, kada političari izjavljuju da će briga o mladima postojati kao deo Ministartsva prosvete, svi ćute. Postoji tu i tamo neka kampanja koja se fokusira na izlasnost. Nedostaju oni koji kritički rаzmišljаju i deluju po pitаnjimа politike zа mlаde, oni koji će аko drugа strаnа ne rаzume štа joj se govori pronаći nаčin dа te stvаri kаžu.

Gde su sve te organizacije, neformalne grupe, krovne i strukovne organizacije, aktivisti…zašto ćute? Bilo lepo dok je trajalo?!

Ništa nije samo sebi cilj. Ako propuštamo priliku da na agendu stavimo mlade i brigu o mladima, da li to znači da smo se pomirili sa izvesnošću?! Mislio sam da aktivizam odlikuje neizvesnost, sloboda, šansa i otvoreni horizont.

Duško Krstić 
urednik dzepnog zina www.youth.rs

Nemoj samo osluskivati sta drugi mladi govore, kazi i ti! 

Pokušavajući da  na platnu svog života naslikam neko bolje sutra, tražila sam tu nit koja povezuje život u kom živim sa životom u kom se osećam živom. Bezbroj pitanja koja su me mučila, spakovala sam u koverat duše i čekirala na adresu moje savesti.”Šta sam zaista učinila kako bi se u životu u kom živim i osećala živom?”. Izdvojila sam malo slobodnog vremena kako bi iskoristila priliku koja mi se pružila. Dok sam koračala prema Filozofskom fakultetu na tribinu “Daj svoj glas za mlade” nisam očekivala odgovore na pitanja. Nisam ni ocekivala rešenja, niti predloge. Upravo ta činjenica da vise nista ne očekujemo od političke elite učinila je da moje korake prati jako mali broj drugih koraka. U sali odabrana grupa ljudi. Nekolicina mladih koji su svesni vrednosti svog glasa, snage svojih želja i moći svog znanja. Ne, dragi drugari, nismo se izborili da se već sutra otvore nova radna mesta, da se poboljša obrazovni sistem, podigne bezbednost na ulicama grada Ili omoguće besplatne sale za sportske aktivnoti. Nismo rešili naše i vaše problem, ali smo ukazali na njih! Pokazali smo da nam je stalo da stečeno znanje primenjujemo u svojoj zemlji, da nam je bitno u kakvim uslovima žive svi mladi u našoj državi, da smo spremi da se borimo za više. Možda smo mogli i više? Da  mogli smo, u to sam sigurna, ali vi niste bili tu da svojim glasom podržite naše reči, niste bili tu da svojim idejama predložite rešenje problema, niste bili tu da se zajedno borimo za naše bolje sutra! Projekat “Mladi pišu agendu za novu Vladu”. Jos jedna šansa za nas i jos jednom –  odabrana grupa ljudi.Teme koje se tiču svih nas, pregršt problema i sve to, nedovoljno glasno rečeno. Čekam. Sutra će možda doneti još jednu šansu da javno kažem sve što me muči. ISKORISTIĆU JE! Doćiću i tada i sledeci put. Sve dok u meni bude bilo snova, želja,  ja ću se boriti. Možda mislite da nije dovoljno. Možda i nije. Ali, ako se izborim za svoje bolje sutra, za vesele boje na platnu mog života, šta ćete reći za mene? ”Ko zna kako je do toga došla?” A niko se neće zapitati da li smo se na isti način mogli izboriti za bolje uslove svih nas!? Kao pojedinac mogu mnogo, jos više ako sam deo grupe, ali istinske promene možemo doneti samo SVI ZAJEDNO! Mi smo kroz ove projekte pokrenuli neke teme. Iskreno se zahvaljujem organizatorima koji su nam omogucili da kažemo sve što želimo, da se borimo. Sa nadom da će već sledeću priliku iskoristiti više nas, vratila sam se u organizaciju. Otvaram vrata Omladine JAZAS-a ulazeci u organizaciju koja mi vraća osmeh na lice.Toliko mladih ljudi na jednom mestu, svesni problema narkomanije, poloprenosivih infekcija, HIV-a, problema mladih. Svesni da neće rešiti sve probleme tih ljudi, da neće zaustaviti sve nedaće. I spremni da ne odustanu od borbe. Spremni da svojim znanjem i edukacijom pomognu onima koji žele da znaju, onima koji žele  da se bore. Prihvatam da su moji koraci mali,  možda nedovoljni, ali su MOJA odluka. Jer ja HOĆU da slika mog života bude potpisana mojim imenom!

Samo za početak napravite razliku:

Ja ŽELIM – stanje maštanja, nadanja, potreba.

Ja HOĆU  - korak ka uspehu.
Korak koji nosi odgovornost, angažovanost i promene!

Sanja Lovren
volonterka Omladine JAZAS-a Novi Sad

Izbori. Opet. Joj, ljebe. A zar nisu bili nešto skoro? Ovi politički, naravno, jer u principu svi svakog dana vršimo neki izbor. A propo prvopomenutih, svi sa biračkim pravom treba da obavimo tu sudbonosnu radnju izbora puta kojim će se naša država u svom daljem bivstvovanju voditi. To je bar ono kako se izbori predstavljaju najširem krugu ljudi. Činjenica je i da ne zavisi apsolutno sve od broja glasova koje neko dobije i da kao rezultat različitih političkih igrarija i ucena konačno rešenje izbornog problema može predstavljati jednu veliku Himeru interesa. S tim smo, verujem, svi koji čitamo novine i pratimo aktuelna dešavanja, i kod nas i u regionu, ali i šire, upoznati (ovog puta bez konkretnih primera, s obzirom da niko nije platio reklamu, je l’ te).

Dalje, političari i njihove rabote su svakako među najmrskijim faktorima svakodnevice, na izborima se ne opredeljujemo za najbolju varijantu (jer ona ne postoji) već za onu koja je najmanje loša. Zašto bi onda trebalo svi da glasamo? Da li samo i isključivo iz razloga što imamo to pravo i dužnost? Ostavljajući po strani neke od savremenih tendencija koje državu predstavljaju kao sve beznačajniju međunarodnopravnu jedinku i kao takvoj joj oduzimaju značaj i u njenom unutrašnjem suštastvu, nijedan drugi odgovor osim onog „zato što biraš za sebe“ se ne čini logičnim i argumentovanim. Svaki glas ima jednaku vrednost, svako ima pravo samo na jedan glas. Tu je, naravno, i neizbežna statistika kao ilustracija svakog izbornog karnevala na koju iskreno nikad nisam obraćao pažnju, ali s obzirom na to da se u prethodnih nekoliko godina narod nije dizao na kuke i motike verovaću na reč onima koji su tim podacima zaista poklanjali pažnju. Ako sam ja siroma’ mogao biti doveden u zabludu iz razloga što nisam pratio te brojke, ostatak naroda koji je u toku ima realnu sliku pred očima. Valjda.

A šta da činimo sa onima koji neće glasati? Verovatno i za to postoji razlog. Čak mogu reći i da razumem takvu odluku. Možda se neko oseća revoltiranim zbog neispunjenih obećanja sa prethodnih izbora. U tom slučaju, realna mogućnost, pored bojkota izbora, je i glasanje za nekog drugog, što je i produktivnije. Opet bismo mogli i da odemo u krajnost i istaknemo legitimitet takvog ponašanja u kontekstu toga da u Srbiji partije ne zastupaju i ne bore se za ono što njihov program, ali i naziv sugeriše (opet, bez etiketiranja, za one koji ne prate dešavanja je dovoljan jedan letimičan pregled u dnevnu izbornu hroniku), na osnovu čega građani nedavanjem glasa iskazuju svoj stav o ljudima koje bi trebalo da biraju i njihovim „kvalitetima“. Politika političarima – dobra ideja, ali uzvišenom larpurlaristčkom principu, u jednom izmenjenom obliku, ovde nije mesto, iako se ne preza, niti se to ranije radilo, od uključivanja nepolitičkih ljudi u rešavanje važnih državna pitanja. Ipak je u Srbiji svaki stanovnik ujutro predsednik a uveče selektor fudbalske reprezentacije.

Naravno, uloga mladih u celoj priči je noseća, kao uostalom i u svim drugim društveno svesnim programima. Barem dok tim ljudima ne splasne entuzijazam da se sami bore za svoja prava i da odlučuju. Teško je i zamisliti šta će se dogoditi kada te iskre bude nestalo. Još jedan razlog za aktivno ponašanje na izborima. Ako predugo ćutiš, zaboravićeš kako se priča, a ni drugi neće davati pet para za mišljenje namćorastog penzionera koji samo kudi, u kojeg ćeš se pretvoriti budeš li sebi dozvolio da ne biraš onda kad za to imaš priliku, uz pomenuti voljni momenat. Zvuči surovo? Realnost zaista ume da bude surova. Promeni je dok možeš.

U svakom slučaju, „glasati“ je zaista bolja opcija. Izaberimo glasanje i koliko-toliko očuvajmo drevne demokratske principe. To je jedina odluka koja je zaista na nama, a šta će oni sa vrha posle da rade između sebe, to su neke druge priče. Jedno je sigruno – nekako s’ izbora, setiće se starih d(r)ugova.

Darko Mlinar,

Predsednik Upravnog odbora udruženja mladih Svetski omladinski talas

Da, mlad/a sam, i odgovoran/na za svoj život!

Ne sputavaj me u tome, već me podrži! Ako nećeš da me podržiš onda ću te zaobići, a to ti se neće dopasti. Kada se obraćaš narodu, ne zaboravi da i ja glasam za tvoja buduća dela, a ne za prazna obećanja. A moj glas je veliki! U Srbiji je milion i po mladih!!!

Kada je moj život u pitanju nisam neodgovoran, a ti si tu da mi omogućiš da bude što kvalitetniji.

Omogućićeš mi kvalitetno obrazovanje! Ti si tu jer želim da živim od sopstvenog rada! I to da živim pristojno! Želim da se moj rad poštuje jer vredi!

Želim da se ceni ono što sam, kakav/va sam i koliko sam sposoban/na, a ne po tome čiji/a sam i ko mi je tata! Ili po tome koliko koje je boje moja članska karta…

Biraću te jer ćeš pomagati nauku, kulturu i sport!

Biraću te jer će i mojim roditeljima, bakama i dekama biti bolje!
Omogućićeš mi da zaradim dovoljno novca da putujem!

Omogućićeš mi da uživam u čistom vazduhu i čistoj vodi, u netaknutoj prirodi ove divne zemlje!

Biraću te da bih ovde mogao/la da napravim kolevku! Biraću te da ne bih razmišljao/la kako ću da se skrpim pa da bude dovoljno novca za pelene!

Biraću te iz hiljadu i jednog razloga, a ti ćeš morati sve da opravdaš!

Ne zaboravi da, ako me ne podržiš, neću glasati baš za tebe. Ako ne ti, neko drugi će ispuniti moja očekivanja!

Ustao/la sam i GLASAĆU za nove dane, za novo vreme i nove prilike!
PREUZIMAM ODGOVORNOST ZA SOPSTVENU BUDUĆNOST!!!

Miki Vidaković

Predsednik Evropskog udruženja studenata prava i mladih pravnika ELSA Beograd
(član ELSA International)

Svakog dana biramo. Biramo šta ćemo obući za školu, biramo doručak, biramo društvo, dečka ili devojku. Biramo u koji ćemo kafić nakon škole, a koji predmet prvo da učimo nakon kafića. Biramo da li ćemo veče provesti na Fejsu, na plesu ili futsalu. Šta je toliko strašno u biranju? Zašto smo dozvolili da budemo naučeni da izbor povezujemo sa politikom, politiku sa političkom partijom, a partiju sa nečim sumnjivim i lošim, tretirajući ovu temu kao tabu?

Pa birati je strava! Biranjem, društvo i okolinu oblikujemo po svojoj meri i dajemo svoj doprinos daljem društvenom razvoju. Mnogi biranje na izborima nazivaju građanskom dužnošću; dužnošću, kao da je to nešto što moramo, a ne pravo koje imamo kao ravnopravni članovi/ce društva i koje treba da iskoristimo. To pravo niko ne može da nam ospori niti da kaže kako ga mi kao mladi ne želimo. 82% učenika i učenica srednjih škola smatra da oni moraju imati pravo glasa u školskom odboru, kao i ostalim relevantnim telima u upravi škole (istraživanje Unije srednjoškolaca Srbije, 2009.).  Pa ima li boljih eksperata i ekspertkinja na polju srednjoškolskog života i obrazovanja od samih učenika i učenica srednjih škola i da li je škola mesto namenjeno zaposlenim radnicima/cama ili prevashodno njenim učenicima i učenicama?

Vodeći se ovom idejom 2009. godine srednjoškolci i srednjoškolke su uspeli da, samoinicijativno, utiču na izmene zakona o obrazovanju. Danas zakon kaže da je svaka škola u obavezi da ima učenički parlament čiji predstavnici/ce glasaju u školskom odboru. Važno je, dakle, da još kao tinejdžeri/ke budemo prepoznati kao ravnopravni partneri/ke u procesima donošenja odluka koje se tiču nas samih. Važno je da već u srednjim školama učestvujemo u radu školskog odbora i pravimo svoj izbor. S obzirom da škola nije naše jedino okruženje, kako da principe koji vladaju na nivou škole primenimo na nivo čitavog društva? Kako možemo uticati na ostatak svoje okoline, na pitanja svoje bezbednosti, zdravstvenog osiguranja, slobodnog vremena, zapošljavanja, kulture i umetnosti?

“Školski odbor” za ova pitanja su predstojeći opšti izbori – parlamentarni, lokalni, pokrajinski i predsednički.

Zato je vreme da jasno donosimo svoje odluke. Da jasno napravimo izbor i iskažemo ga. Često se u poslednje vreme govori o crtanju na listiću, ali koliko će crtanje stvarno pomoći ikome? Nevažeći glas je samo to, nevažeći, nepostostojeći, poklonjen, prepušten nekom drugom da napravi tvoj izbor. Pa zar i kao punoletan/na kada konačno možeš sam/a da, recimo voziš, a ne da te drugi voze, ti ipak odlučiš da te drugi vózaju kako njima odgovara? Zar nisu drugi dovoljno odlučivali umesto tebe?

Stotine mladih je već preuzelo inicijativu i odlučno krenulo da iskazuje svoje zahteve na platformi www.izaberi.rs. Više biciklističkih staza, zona besplatnog interneta, hitni završetak radova na Narodnom muzeju, definisanje  “Bolonje”, uređenje parkova samo su neke od stvari koje smo svi pomislili, ali bili sigurni kako “naše mišljenje neće ništa promeniti“. A šta ako je to mišljenje direktno predstavljeno donosiocima odluka u gradskoj vlasti? Upravo je to ideja internet platforme www.izaberi.rs  i upravo na taj način svako može da bude gradski odbornik, odnosno odbornica i nominuje promene u svom okruženju, te da prati da se te promene i dese.

Briga te je? Treba da je briga svih nas što često čujemo da su mladi samo budućnost; e mi smo poprilično sigurni da živimo u sadašnjem trenutku i da upravo sada želimo bolju realnost u kojoj ćemo učiti, stvarati i družiti se. Kao što ne želimo da nam drugi biraju šta ćemo obući za školu, s kim ćemo se zabavljati, da li ćemo na Fejs ili futsal ili gde ćemo izlaziti, tako ne smemo dozvoliti da drugi izaberu kako će nam izgledati predstojeće četiri godine. Siguran sam da ovog puta, izbirači neće naići na otirač.

Dejan Bojanić

Unija srednjoškolaca Srbije

Informisanost mladih o političkim dešavanjima i akterima u Srbiji je na veoma niskom nivou, stoga ne bi trebalo da iznenađuje činjenica da njihov aktivizam u politici koji zahteva neku veću posvećenost pomenutim aktivnostima nije onaj koji pamtimo iz Miloševićevog perioda. Mladi u Srbiji, nekada su bili generator promena, željni promene sistema i dolaska nekog lepšeg vremena. Danas, mladi nisu nosioci odluka i akcija koje bi mogle uticati na svest građana ili pak političke elite. Ipak, mora se imati u vidu da današnja situacija nije ni nalik onoj pre dvadeset godina kada je glavno pitanje u zemlji bilo pitanje rata ili (ne)pravilnosti izbora. U tom smislu, mladi ni nisu imali preveliku potrebu da participiraju u političkim zbivanjima. Međutim, njihovo nezadovoljstvo koje se gomilalo još od ubistva premijera Đinđića, a kulminiralo ove godine, pokrenulo je mlade da bar daju svoj doprinos tako što će izaći 6. maja i zaokružiti nekog od kandidata.

Iako mladi nisu voljni da svoje vreme i energiju troše na političke manifestacije, oni pokazuju spremnost da izađu na predstojeće izbore i tako učestvuju u odluci ko će voditi zemlju naredne četiri godine. Naime, kada je reč o izbornim dešavanjima u Srbiji, mladi nisu ništa manje aktivni od ostalih građana Srbije. I mlada i starija populacija u Srbiji, nešto ispod proseka uzimaju učešća u izbornim dešavanjima, što je podatak koji je uobičajen za veliki broj modernih demokratija u svetu.  Na predstojećim izborima, može se računati na preko 60% mladih koji će glasati, međutim, iako je zaista veliki procenat aktivnih glasača, među njima nema ni 5% onih koji aktivno učestvuju i u kampanjama. Takođe, postoji tendencija i da će se procenat aktivnih mladih birača povećati, ukoliko uzmemo u obzir one građane Srbije koji su tek stekli pravo glasa, ili još uvek nisu imali prilike da ga iskoriste.

Prethodna CeSID-ova istraživanja pokazala su da će na izbore 6. maja sigurno izaći skoro polovina mladih, a pored njih, skoro 30% će verovatno izaći na izbore. Tek četvrtina mladih verovatno ili sigurno neće iskoristiti pravo glasa. Prema tome, nema značajnijih odstupanja u kategoriji mladih u odnosu na projekciju izlaznosti kada je u pitanju čitava populacija. Mladi su jednako izborno aktivni kao i druge starosne skupine u populaciji.

Naravno, među mlađom populacijom ima i apstinenata, ali pozitivna stvar je što kao razlog apstinenciji mladi navode upravo nezainteresovanost za politička dešavanja. U tom smislu, moramo razumeti da će uvek postojati oni koji se ne zanimaju za pojedine sfere pa tako i politiku, i sa tim se treba pomiriti. Sa druge strane, mladi koji bojkotuju izbore iz razloga što ne veruju političkim strankama i akterima, mogli bi se motivisati ukoliko bi postojalo lice koje bi im povratilo poverenje. Takođe, apstinenti su i mišljenja da njihov glas ničemu ne vredi, i upravo se ovde može naći prostora za podizanje svesti o značaju i vrednosti svakog mladog glasa.

Dakle, iako naizgled nezainteresovani i pasivni, mladi u Srbiji su veoma aktivni kada je reč o korišćenju svog biračkog prava. Naravno, njihov glas se ne čuje u medijima kao nekada, ali da li je to i potrebno? Čini se da je prošlo vreme turbulencija i protesta. Mladi su pokazali i koristili svoju energiju onda kada je to bilo najpotrebnije. Danas, ne pokazuju javno svoje nezadovoljstvo, ali redovno izlaze na izbore i najverovatnije će to raditi i u buduće, što jasno pokazuje da je mladima važno ko će biti izbaran na izborima i ko će ih predstavljati.

Jelena Žegarac

Centar za slobodne izbore i demokratiju